Pisarev, Petrinović i Damjanov na engleskom

Osnovu knjige „On the Moonbridge – and the other fantastic stories” Đorđa Pisareva čini njegov najnoviji roman „Na mesečevom mostu”, u kojem jedan od najsnažnijih glasova savremene srpske proze, zahvaljujući uzbudljivom preplitaju sižea i forme, kombinuje višestruke narativne strategije sa vizualizacijom književnog diskursa. „Sasvim na tragu Nila Gejmena”, rekao bi urednik ovih izdanja, direktor KCV Nenad Šaponja, uz napomenu da su ovom romanu pridodate još četiri pripovetke: „Radoznala Ana i kovčeg”, „Kad sve zvezde spavaju”, „Tajna istorija parka” i „Stanica za lov na kitove”. Autori prevoda su Ričard Vilijams, Bojan Tarabić, Aleksandar Hrubenja i Lidija Kapičić, dok ilustracije potpisuje Nastasja Pisarev.

Na engleskom je, u prevodu Rendal Mejdžor, osvanuo i roman „The Exploration of Perfection” (Istraživanje savršenstva) Save Damjanova, inače u književnoj kritici ocenjen kao primer „eksperimentalne ekstremnosti“ i „formalno najpretenciozniji stvaralački pokušaj“ mlade srpske proze iz 1980-ih godina. „Iako je ova knjiga prvi put objavljena pre ravno četiri decenije, odnosno godinu dana pre Pavićevog Hazarskog rečnika, tadašnja recepcija je prenebregnula činjenicu da upravo ona donosi pionirsku formu hiperteksta. Svojevrsni lavirint Priče sadrži odeljke označene slovima grčkog alfabeta, napomene i fusnote, ali koji svi skupa čine integralno tkivo Teksta, zajedno sa grafičkim prikazom Mreže čitanja koj čitalac može da se koristi, ali i ne mora”, podseća spisateljica Dragana Bošković.

Treća knjiga, „Trauma” donosi dvanaest pripovedaka Franje Petrinovića u prevodu Lidije Kapičić, te Nikole M. Kajteza i Gorana Kukobrata.   Svojevremeno, 2009. godine, objavljena sa podnaslovom „Stečajne legende”, ova zbirka svedoči o istrajnom autorovom radu na iznalaženju književnog izraza pomoću kojeg bi progovorio o strahotama aktuelne, “stečajne” stvarnosti. To je fenomenologija našeg savremenog zla, ali ne onog koje bi pripadalo velikim pričama i ideologijama, već zla koje je međuljudsko, koje je plod slučajnih susreta i sudara. Jer, protagonisti Petrinovićevih priča su “obični ljudi”... „ Iako je ova zbirka imanentno sociologična na zaista uspeo način, to nije njeno glavno svojstvo; glavna vrlina je veština kojom Petrinović pripoveda, način na koji otkriva svoje „adute”, postupak kojim izlaže fenomenologiju nasilja i gluposti”, ističe književni kritičar prof. dr Vladimir Gvozden.

– Pametne kulture znaju da moraju da budu vidljive i na drugim jezicima. A danas svi čitaju na engleskom jeziku, budući da je engleski lingua franca našeg vremena, kao što je to nekada bio latinski – navodi Šaponja. – I Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” je upravo zbog toga pokrenuo ediciju „Our Places”, u kojoj su lane objavljene knjige izabrane poezije Katalin Ladik i Selimira Radulovića, sada predstavljamo prozu Save Damjanova, Đorđa Pisareva i Franje Petrinovića, a u toku ove godine ćemo imati prevedene na engleski jezik pesme Vladimira Kopicla i Ivana Negrišorca, te knjigu putopisne proze „Katmandu” Stevana Pešića. Tako ćemo i ubuduće prevoditi na engleski poeziju i prozu vojvođanskih autora, jer to je prvi korak da te knjige, u drugom koraku, lakše bude prevedene na ruski, italijanski, španski, turski, arapski, kineski...

Kao urednik „Agore” Šaponja je već imao iskustvo s tim u kojoj meri je značajno obezbediti da domaći autori „žive” i na engleskom jeziku, pa je tako pod krovom ove izdavačke kuća do sada prevedeno petnaestak naslova. O tome koliko je to bilo važno svedoči da je, recimo, roman Vladimira Pištala „Tesla, portret među maskama” kasnije preveden na turski da bi na tamošnjem tržištu domašio tiraž od čak 100.000 primeraka. Takođe, upravo zahvaljujući prevodima na engleski, na arapski su prevedene knjige Pištala i Nikole Kajteza, a uskoro će na ovom jeziku osvanuti i knjige Enesa Halilovića i Đorđa Pisareva, čiji roman ze decu „Pozna večera za gospođu Fibi” već ima svoje kineske čitaoce.

Slične su poteze vukli „Geopoetika” i još neki izdavači, tako da je prošle godine, u okviru prvog „feloušipa” organizovanog kod nas, upravo zahvaljujući Kulturnom centru Vojvodine, urednicima izdavačkih kuća iz nekoliko zemalja, od Indije i Turske do Nemačke, koji su doputovali u Novi Sad, predstavljeno 60-tak prevedenih naslova, Podsetimo, ideja „fellowshipa-a” rođena je još osamdesetih godina u Izraelu sa ciljem kreiranja međunarodne platforme, koja bi trebalo da omogući izdavačima, piscima i prevodiocima iz inostranstva da se upoznaju sa domaćim autorima, te lakše ostvare saradnju. Ideja od tada živi i razvija se, jer se pokazaka kao potencijalno veoma važna poluga u kulturnoj strategiji kada je u pitanju prevođenje dela domicilne književnosti na druge jezike.

– I veliki sajmovi knjiga su počeli da organizuju slične stvari, poput Frankfurta, Geteborga, Pekinga... – napominje Šaponja. – Svuda u svetu na ovakvim susretima dolazi do rezultata: razmenjuju se iskustva, govori se o književnosti, međusobno se upoznajemo, saznajemo štošta o različitim svetskim književnostima. Glavna „ponuda” jeste u tome da izdavači iz celog svetu saznaju šta je dobro da objave, odnosno koje su to najznačajnije knjige koje bi trebalo prevesti na njihov jezik. I zato treba da imamo u ponudi što više prevedenih knjiga, da bi neko percipirao naše pisce. To se pogotovo odnosi na dela savremenih autora. Klasici su klasici, Andrić, Crnjanski, Kiš... i prevode njihovih dela je nesporno itekako dobro imati i s njima se dičiti. Ali je važno da se opipa i puls savremene književnosti, jer mi imamo zaista sjajnu savremenu i poeziju i prozu. Zato i mislim da je velika stvar što smo objavili ove knjige aktuelnih novosadskih pisaca i ja im želim da stignu do najšireg kruga čitalaca i u najudaljenijim krajevima sveta...   

– Prevodi na engleski moraju biti autentični, što znači da knjige moraju biti idealno prevedene, i to iz perspektive maternjeg jezika. Takve prevodioce nije lako naći, ali postoje. I, da, skupi su, ali to je nešto u šta država jednostavno mora da ulaže u cilju afirmacije naše književnosti. Jako je dobro što Ministarstvo kulture već godinama na konkursu izdvaja novac za prevode, jedino što bi bilo dobro da su opredeljeni iznosi još veći. Naravno, s druge strane i selekcija mora biti stroga, pisci moraju biti važni, baš kao i knjige. Jer, u suprotnom, ako prevodite loše knjige, osim što to nema smisla, rizikujete i reprekusije, s obzirom da će u svetu onda s punim pravom misliti da, ako je to loše što smo preveli „najbolje od nas”, kakvo li je onda ostalo  – ističe Šaponja   

        M. Stajić