ДЕВЕТА УМЕТНОСТ: „10. ОКТОБАР”, ПРВИ И ДРУГИ ТОМ Пријатељица смрти
Агилна „Чаробна књига“ у библиотеци „Ризница Bonelli Гиганте“ објављује стрипове из куће „Сергио Bonelli Едиторе“, италијанског стрип гиганта; мада је у својој земљи, бившој Југославији и делу Европе овај издавач пре свега био познат по јунацима какви су Загор, Текс Вилер, Мали ренџер, менаџери су наставили да шире лепезу јунака и допунили је Диланом Догом, Мартијем Мистеријом, Мистер Ноом а још касније Натаном Невером, Драгонером...
Сем бескрајних серијали Бонели је потенцирао и кратке серијале односно самосталне албуме сваковрсних жанрова што је резултирало вишедеценијским одржавањем на самом врху стрип издавачке пирамиде Италије. Нису се само јунаци и форме мењали већ су се ’уозбиљавали’ и садржаји стрипова издижући се изнад простодушних, конфекцијских производа за лако и брзо конзумирање; тако је створена шанса да сценаристи реализују своје озбиљније пројекте односно да цртачи дају одушка својим оловкама и четкицама. Један од тих амбициознијих пројеката је и четвороделна мини серија „10. октобар“ која се оригинално појавила 2023.г. а већ сад је доступна домаћим стрипољупцима у два тврдо коричена тома у пуном колору.
Сценаристкиња Паола Барбато (1971), домаћој је публици најпознатија по већем броју прича написаних за серијал „Дилан Дог“, односно по серијалу „УТ“ као и сценаријима за серију „Прича“ („Једно доба, једна прича“); она је ауторка више романа а радила је и за телевизију. Прича „10. октобара“ припада жанру научне фантастике, поджанру негативних утопија а започиње речима „Некада давно, свет је био место на којем је било тешко живети. Било је болести, загађења, рата, било је богатих и сиромашних. Онда је дошло до промене, а с њом је стигла равнотежа. Отад су људи почели да се осећају добро и имали су све што им треба. Болести су искорењене. Свако се рађа са истим могућностима, а криминала нема. То је омогућено, између осталог, и захваљујући закону који допушта зачеће само у лабораторији, програмирање рађања и програмирање смрти“. Утопија је, дакле, остварена по цену тоталитарног владања свим људима а кључна полуга система је контрола бројности популације и задати „рокови трајања“ свакога (људи живе 3, 11, 26, 38, 57 или 70 година); одређени број стараца преко 70 година служи као пример ружноће неизвесног трајања живота. Обичаји су прилагођени задатим роковима па деца за кључне рођендане као поклоне могу да бирају – сахране! Смрт је, уче већ у школи, пријатељица која хода упоредо са сваким. Упркос свеприсутне пропаганде нова доктрина није потпуно успешна јер неки људи тешко прихватају гобитке чланова породице или своје деце па су психички нестабилни и нису добар пример осталој својој (живој) деци. У таквој (нефункционалној) породици живи Ричи коме се ближи једанаести рођенда али су његова депресивна мајка и изгубљени отац обузети својим траумама и страховима па дечаку чак ни не планирају рођенданску прославу. Ричију не иде најбоље ни у школи ни међу другарима и једино успева да се зближи са старим суседом, самцем господином Колом. Но, ма колико безазлено изгледао Кол крије опасну тајну – он је члан групе која намерава да превари систем и избрише ограничења животног трајања будућој генерацији беба. Ричи, стицајем околности, постаје њихов заробљеник јер се завереници плаше да ће их одати а потом и саучесник у финалној акцији упада у Центар за рађање где ће се извршити диверзија...
Друштво у коме би сви били срећни и задовољни прелеменити је филозофски идеал који је практично неостварљив уколико се инсистира на потпуним индивидуалним слободама. Сваки је људски живот јединствен у својој сложености и не може се увек уклопити у друштвене норме, што ће се изродити у незадовољство и отпор односно борбу против утопије. Шаролика група завереника (доброћудни старац из комшилука, намргођена баба, лакомислени ветропир, самохрана мајка и њена ћерка која ће ускоро напунити 3 године, депресивна уседелица) планира диверзију а свако има своје разлоге за незадовољство и бунт. Свакоме су на неком животном плану изневерена очекивања па он жели да намири своје рачуне са друштвом које му/им је обећало срећу. Списатељица кроз приче завереника открива мане самопрокламоване утопије. Контрасти су јачи јер их сагледава дечак без много предзнања о свету у коме је рођен и без јасне свести о ономе што би он желео да учини (осим да га пољубе девојчице из разреда). Ипак, жеље су једно а неминовности друго што ће и Ричи спознати у финалној сцени.
Матија Суроц (1982) је имао необичан задатак да наслика будућност која не личи на уобичајене медијске представе; уместо технолошких чудеса и екстравагантне архитектуре ова утопија је препуна породичних кућа и градова без гужви. Ипак, то није свет који ми познајемо а ту разлику је Суроц покушао да дочара необичним ракурсима и малим одмацима од уобичајених боја. Бројни дијалози су тражили да их визуелно динамизује променама углова кадрирања. Све то је резултирало сликама које су на први поглед препознатљиве али је у њима, ипак, нешто ’померено’. Серијал „10. октобар“ је, у коначном свођењу утисака, интригантна авантура која осим занимљиве приче апострофира и многа озбиљна питања људске егзистенције и организације друштва/државе.
Илија Бакић
