Tokin: Volim pisanje romana, ali ga se najviše i plašim
BEOGRAD: Ivan Tokin predstavio je svoj novi roman „Neli" na sceni Bitef teatra.
Molimo vas da dođete na vreme jer iz scensko-tehničkih razloga ulaz neće biti moguć posle 19 sati, pisalo je u pozivu Vulkan izdavaštva na promociju.
Tačno na vreme na scenu je izašao Tokin i seo sam za sto na kome su se nalazili primerci romana i započeo svoju "monodramu", pročitavši uvodne stranice knjige.
U junu sam napisao ovu stranicu i svidela mi se. Da bih nastavio da pišem roman morala je da mi se svidi ta prva priča. Kada sam je završio rekao sam ženi "Ja sam sada pisac". I osećao sam se tako, kaže Tokin, ističući da je oduvek želeo da bude pisac ali je smatrao da "roman ne pišu obični ljudi".
Do sedmog razreda napisao je svega dve priče, objasnio je on, a tek kada je počeo da piše kolumne dobio je želju za ozbiljnijim stvaranjem.
Ljudi su počeli da me nazivaju piscem, ali rekao sam im da to ne mogu biti bez romana", kaže i dodaje da i nakon prve knjige nije došao "taj osećaj".
Četrdeset dana nakon prve stranice, trebalo je Tokinu da napiše, kako kaže, ljubavnu priču "u kojoj se on zaljubio, a ona se nećka".
I dalje ne znam šta je to biti pisac, ali mi se sviđa, iskreno dodaje Ivan.
Pisanje romana je za njega veoma zabavan ali i naporan proces.
Jednom mi je prijatelj rekao da se mi uvek teramo da radimo ono što volimo. Ja najviše volim da pišem roman, ali ga se najviše i plašim. Umro sam od straha pišući ova dva romana. Mrzeo sam ga, mrzeo sam ovu priču, i to što umem da je napišem, I što je uopšte znam. Taj stres i strah me je očvrsnuo, kaže Tokin, dodajući da "istine o sebi koje vidiš na papiru napisane, suoče te sa samim sobom."
Sa publikom je podelio i trenutke kada je sa suprugom prodavao svoje knjige na Kalinić pijaci doživljavajući niz neobičnih susreta.
Pitao sam se zašto pišem, da li zbog slave, da li zbog učenja, ali nakon ove priče, shvatio sam da volim dobru priču. Ona pre svega mora biti za mene zabavna, kazao je Tokin i ubrzo završio svoje izlaganje, jer je kako kaže, papir sa planom zaboravio kod kuće, što je bio znak publici da stane u red za potpis.
