Stihovi u ogledalu

Njegov pesnički nerv nastavio je i nadalje da pulsira kao jedan od uporednih umetnikovih tokova pisanja. Vremenom se, zahvaljujući muzičkom delu karijere, taj pesnički horizont razgranao i zadobio sasvim nove likove. Preciznije, pesnički doživljaj sveta i njegovo izražavanje („pevanje“ kako se ranije govorilo) u Radonjićevom slučaju pojavljuje se u dva ključa: primarnom – onom u kome je poezija spojena sa muzikom i (istorijski posmatrano) novijem – koji je lišen (oslobođen ili je možda tačnije reći uskraćen) muzičke podloge, usklađenosti sa njom odnosno stvaranja tog jedinstvenog amalgama reči i tonova. Upravo na toj dihotomiji (ili polifoniji) funkcioniše i knjiga „Provihorilo“.

Delo je sastavljeno iz dva segmenta/ciklusa približno istog obima: prvi formalno nije imenovan i drugi je naslovljen kao „Pesme čudnih lica“ (isti naslov ima i treći album „Solaris Bluz banda“ a nekoliko pesama sa tog albuma uvršteno je i u ovaj deo knjige). Prvi segment  otvara autorska beleška o nenadanom otkriću reči „provihorilo“ koja se potom nameće kao tiha mantra u iščekivanju svanuća, dela dana u kome pesnik obično piše „Dok prepliću se svetla i senke / Poezija i proza“ („U cik zore“). Novosaznata reč predstavlja se kao svojevrsni okidač za nizove (sledstvenih ali i potpuno neočekivanih) asocijacija odnosno pogleda iz novog uporišta, potvrđujući da je reč, taj temelj i suština poezije, sposobna da „stvori“ inspiraciju, izdigne i u neslućene visine uzvitla skrivene slojeve misli i opažaja. Podstaknuta (izazvana) pesnička osetljivost nastaviće da „radi“ u  refleksivno-ispovednom tonu koji, pak, podrazumeva ne samo nataloženo životno iskustvo već i sposobnost da se ono prepozna, oslobodi nanosa trivijalnog i patosa preteranih afektacija i pozicionira u kontinuumu prostor-vremena, što je odlika odrastanja/sazrevanja intelektualno i emotivno celovite ličnosti/poetskog subjekta. Samo se tako, u takvom kontekstu/konstituciji može osećajno (bez zapadanja u vulgarnost) pisati/pevati o nestalom prijatelju i ljubimcu, o punoći ljubavi i praznini gubitka. Trajanje, neminovno, nosi trošenje mladalačkih zanosa i iluzija, otkrivanje apsurda življenja (pojedinačnog ali i grupnog, sve do nivoa vrste) i varljivosti civilizacije; s druge strane, ipak opstaje ekstatičnost „homo ludensa“ koja i dalje plamti u oku i duhu pesnikovom. Deo tog poigravanja (i iskušavanja igre) jesu i variranja naslova „Provihorilo“ u pesmama različitih emotivnih i vrednosnih registara; tako pesnik potvrđuje snagu jezika i reči i nesputanosti sopstvene imaginacije.

„Pesme čudnih lica“ bitno određuje njihova svrha/namena da budu utopljene u telo muzičke numere i u njoj otpevane u određenom ritmu. Ovaj uslov čini te stihove uokvirenijim u forme i tematska usmerenja ali, istovremeno, i usredsređenijim. Korišćenje rima i refrena, naravno, može se činiti kao teret ali otvara, kada se prihvati i njima ovlada, sasvim drugojačije mogućnosti. Otuda su pesme u ovom ciklusu razigranije i neposrednije ali time ne gube niti na atraktivnosti niti na intelektualno emotivnom naboju i problematskom potencijalu. Radonjićevi stihovi namenjeni muzici jednako su provokativni i evokativni kao i oni iz prvog ciklusa; nema u njima „pojednostavljivanja“ i „prilagođavanja“ muzici. Čak i upotreba elemenata popularne kulture, od pominjanja Džimija Hendriksa do upotrebe pojma „bluz“ (kao imenice/odrednice ali i specifičnog „filinga“), senči stihove dodatnim slojem patine potcrtanim saznanjem da ovi stihovi imaju svoju muzičku podlogu. Stoga se znatiželjnom čitaocu segmenti ove knjige mogu razotkriti i kao odrazi u ogledalu odnosno stilističke varijacije istih tema, što svakako usložnjava njihovo moguće čitanje odnosno tumačenje.

Rečju, „Provihorilo“ se predstavlja kao gusto istkana pesnička tapiserija, sa nizom „lajt motiva“ koji, prepličući se, daruju višeznačnu dubinu celokupnom prizoru i utisku koji on čini na znatiželjnog čitaoca. Tanane emocije koje bude izuzetni događaji ali i svakodnevne sitnice (što život znače), setno ispovedanje prošlosti, zebnja zapitanosti nad budućnošću i radosti iskušavanja sopstvenih sposobnosti, uklapaju se u začudnost i bogatu slojevitost centralnog pojma ovog dela – u ono što „provihorilo“ je kao potvrda punoće sopstvenog postojanja.

Ilija Bakić