Siniša Tucić, književnik: Kada Don Kihot piše o Servantesu

Ovo je, samo mnogo lepše, zapisao kao svoj DNK na koricama nove knjige koja nosi naziv “Mehanički monstrumi”. Izdavač je dodao ono što svi ljubitelji poezije već znaju, da je reč o autentičnom, beskompromisnom piscu, koji rado i neustrašivo misli o svemu što određuje horizonte života. U sadržaju zbirke, Siniša Tucić nam sada i ovde, iz Novog Sada, peva o kuvalu, Vukovaru, telu, kablovima od modema... Stihovima crta, dovršava čoveka.

 Kada su nastajale ove pesme?

- Prve pesme u zbirci “Mehanički monstrumi” koja je izašla u izdavačkoj kući PPM Enklava, a uredio je jedan od najboljih savremenih domaćih pesnika Zvonko Karanović (što mi je posebna čast), napisao sam nakon objavljivanja zbirke “Metak” 2012. Posle objavljene knjige, pisac se uvek iznova nađe pred belom hartijom. Potrebno je ponovo uspostaviti svet nove poezije koju pišeš, krenuti od nečega. Uvek postoji opasnost da pesnik ne zapadne u manir, da se ponavlja i tako da oslabi svoju poziciju na sceni.

 U kojim trenucima, o čemu birate da pišete?

- Postoji nekoliko tema u poeziji sa kojima se ja od svoje pesničke zbirke “Betonska koma” bavim, a to su telo, prostor, odnos prema jeziku, novim tehnologijama, društvenim pitanjima. Radu na zbirci “Mehanički monstrumi” prethodila su zanimljiva iskustva na pesničkoj sceni koja je u periodu 2007-2012. bila veoma živa. Izdato je nekoliko zbornika poezije, izašle su brojne zaista dobre zbirke pesama autora i autorki različitih poetika. I prvi put su u našoj poeziji značajnu ulogu imale pesnikinje, od kojih sam mnogo naučio. Da bi moj povratak pisanju bio što bezbolniji, potrebno mi je bilo samopouzdanje. Čitajući filozofske tekstove Džudit Batler i one o pitanjima pola i roda kao društvenih konstrukcija odlučio sam da promenim poziciju. Nekoliko pesama napisao sam u ženkom rodu. Žene su u nekoliko mojih pesama progovorile o ratu, izbeglištvu, bolesti, surovosti kapitalizma. Na taj način sam probio led.

 Kako komentarišete šta se dešavalo posle 2012? Šta po vama karakteriše pesnički život, živost sada, scenu uopšte, poziciju pesnika u savremenom društvu?

- I dalje je poezija najvitalniji žanr u domaćoj književnosti, iako je scena naizgled utihnula. Ostali su najposvećeniji pesnici koji objavljuju kvalitetne pesničke zbirke, ali poetike kao da su se isprofilisale. Pojedini autori su se u potpunosti okrenuli performansu i scenskom nastupu, drugi su nastavili da pišu poeziju u pravcu jezičke poezije, avangardnih i neoavangardnih eksperimenata, postoje i oni koji na jedan potpuno nov način obnavljaju tradiciju, a neki su se okušali u pisanju proze. Takođe, intezivna je saradnja između pesnika na prostorima bivše Jugoslavije. Taj smiraj nakon 2012. iskoristio sam za novo redefinisanje sopstvenog subjekta u poeziji, u jeziku. Zbirku “Mehanički monstrumi” pisao sam najduže do sada. Prvu pesmu iz zbirke napisao sam 2013, a poslednju sam završio prošle, 2019. godine. U tom periodu, u mojim tridesetim godinama, dosta sam čitao, a to čitanje je bilo drugačije u odnosu na čitanja kada sam bio mlađi. Smirenije i promišljenije, ali i dalje sa svešću u neophodnosti da se stvara angažovana poezija. Iako i u “Mehaničkim monstrumima” i dalje pišem o mojim opsesivnim temama koje sam naveo, sada ih promišljam iz pozicije biopolitike pod uticajima tekstova Mišela Fukoa i Đorđa Agambena. Mene zanima kako strategije moći deluju na telo, kada društvo kažnjava telo, vrši torturu nad telom, ili investira u telo. Shvatio sam da smo svi mi plutajući subjekti koji nanovo sagledavamo vreme u kojem živimo i to je mogućnost za drugačiju poeziju, koja možda ne mora biti inovativna i po svaku cenu avangardna, ali se otvara prostor za dubinsko promišljane sveta i pojava i za pisanje bez imperativa novog što donosi drugačije kvalitete poeziji.

 Kad spominjete sopstvene pozicije, društvene konstrukte, filozofiju, biopolitike - šta smo mi to telu, polu, rodu... A šta oni nama, kad već mislimo, pevamo, pišemo i čitamo?

- Živimo u društvu nadzora. Plaše nas da su kamere svuda postavljene, kažu da smo kontrolisani na internetu i putem društvenih mreža. U isto vreme, kao da nam je civilizacija uskratila sopstveno kameru, naše unutrašnje oko, sa kojim sagledavamo svet. Ne vidimo probleme koji nas okružuju. Izbeglištvo, bolest, društvene nepravde, bedu, strah. Izgubili smo empatiju za drugog koji je skrajnut, odbačen i nalazi se u teškoj životnoj situaciji. Istovremeno, počeli smo da bežimo sami od sebe, prestali smo da sagledavamo sebe onakvi kakvi jesmo. U zbirci “Mehanički monstrumi”, u pesmi “Prašina više nije mirisala” prvi put sam progovorio o sopstvenom invaliditetu, jer su me neke stvari dugo tištale. U prošlosti su osobe sa invaliditetom prolazile kroz torture bolnica, klinika, specijalnih ustanova i to je bilo užasno. Danas su se stvari popravile, svi govore o inkluzivnom društvu, integraciji ali je aktivizam osoba sa invaliditetom otišao u jednu opasnu krajnost neoliberalne političke korektnosti u kojoj se orvelovski insistira na novogovoru i ispravnim terminima. Ponekad se odbacuje duhovnost, kultura, pozitivne tekovine civilizacije, čak i religija zbog odbacivanja stega koje su osobe sa invaliditetom vekovima sputavale. I tu ja vidim rigidnost. Po meni, ljudska prava, ravnopravnost i pozitivne tekovine emancipacije određenih grupacija ne moraju nužno da budu u sukobu sa celokupnom prošlošću. Mi moramo da prepoznamo nijanse da bi zavoleli prvo sami sebe, pa onda i druge. U 21. veku identiteti su pokretljivi, fluidni…

U isto vreme čitam vizantijskog teologa Nikolu Kavasilu koji je živeo u Solunu i još u 12. veku pisao o svetim tajnama dotičući se problema koji tište i čoveka danas, ali i slušam tehno muziku i proučavam levičarske ideje. Pokušavam da sebe postavim u različite pozicije i da pišem o temama koje tište savremeni svet. Teme koje pišem jesu narativi koji nas okružuju. Svaka pojedinačna sudbina je priča za sebe i može postati pesma koju pišem. Kada se subjekt oslobodi, tada se može pisati o svemu i nanovo tumačiti svet. Važno je promeniti percepiju, izokrenuti situaciju. Ako iz te perspektive sagledamo književnost, ponovo će nam prijati Nabokov, setićemo se incidentnih rečenica koje smo čitali u prozi Tomasa Benharda. Tada će Don Kihot pisati roman o Servantesu, a Sančo Pansa može biti izdavač i urednik toga romana. I tada možemo, kao što sam napisao u pesmi “Mehanički monstrumi”, koju mi je moj kolega Srđan V. Tešin (veoma bitan pisac koji je mnogo učinio i svojim romanima i književnim aktivizmom kao urednik časopisa “Severni bunker” za književnu scenu u regionu) predložio za naslov knjige, veb kamerom preko skajpa opisivati svet inspirisani stihovima Vladislava Petkovića Disa, u novom vremenu, u novim okolnostima, u 21. veku, a da kamera ne bude sredsvo nadzora, nego produžetak našeg unutrašnjeg oka i da pomoću nje dođemo do novih poetskih slika.

Naši roditelji su verovali u 21. vek, čitali Artura Klarka i njegove tablice budućnosti. Zatim smo mi kao deca koja su rasla osamdesetih godina 20. veka gledali naučnofantastične filmove, čuvenu emisiju “Posle 2000.” o novim tehnološkim otkrićima. Svi smo očekivali da ćemo ući u 21. vek kao u svemirski brod sa robotima koji će rešiti sve naše probleme. Umesto toga mi smo i dalje žrtve globalnih manipulacija, nismo rešili probleme siromaštva, a prete nam i nove opasnosti kao aktuelni koronavirus. Stoga nam je potrebna poezija kao borba, kao aktuelnost i u tom pravcu letos sam sa mojim drugom Markom Mazićem trampio sabrane pesme Česlava Miloša za poeziju Bertolda Brehta. Obojica su veliki pesnici, ali sam između Miloševe konteplativnosti i reakcije sa zadrškom i Brehtove borbenosti i aktuelnosti odabrao Brehta. Da li će poezija biti odgovor na izazove savremenosti, ili okamenjeni muzej stihova i strofa, to zavisi i od nas pesnika i od čitalaca.

        Igor Burić