Sa promocije novog romana Tihomira Stanišića „Poslednja priča”
Novi, treći po redu roman mladog novosadskog pisca Tihomira Stanišića, nosi naziv „Poslednja priča“, s podnaslovom „...o običnim, malim ljudima, i neobično velikoj ljubavi“, i u njemu se glavni junak ispoveda najviše o ljubavi i smrti, napomenula je književna kritičarka dr Dragana V. Todoreskov na pomociji, održanoj ovih dana u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, ukazujući da je pisan u prvom licu, u formi ispovesti, kao i prethodni roman „Šizma“.
Ono što, u odnosu na prethodna dva, odlikuje roman „Poslednja priča“, koji je objavio „Solaris“, jeste ukrštanje dva vremena, što Dragana Todoreskov opisuje kao prustovsku asocijativnu tehniku pripovedanja, pri čemu se svaki detalj koji junak u sadašnjosti vidi, može ispostaviti kao okidač za neku njegovu priču iz prošlosti.
U romanu postoji vreme pre i nakon smrti supruge glavnog junaka, i ta dva vremena, po rečima Dragane Todoreskov, „Tihomir Stanišić fenomenalno povezuje, nekad na nivou jedne reči, nekad na nivou jedne rečenice, i to su upravo ti prustovski momenti“ u ovom delu, koje govori o gubitku nekoga bliskog.
Kao i u prethodnim, i u ovom romanu se mogu pratiti dva plana: psihološki i društveno - kritički. U tom kontekstu, kako navodi Dragana Todoreskov, za razliku od prethodna dva romana u kojima je u fokusu bila tamna strana čoveka, zlo i zločin, „Poslednja priča“ je više preispitivanje dobrote u ljudima i krajnjih granica do kojih su spremni da idu u svojoj empatiji, da bi pružili podršku, i emotivno učestvovali u nečijoj patnji.
„Ovaj roman ja doživljavam kao pobunu... Zašto se dobrim ljudima događaju loše stvari? Tu nastupa prepoznatljivi Stanišićev filozofski, egzistencijalistički diskurs, koji se buni, pita, i koji se sa datom situacijom ne miri, i ponovo izbija ideja o otuđenju, o rubnoj poziciji nekog ko je dobrovoljni izopštenik iz društvene zajednice“, navodi Dragana Todoreskov, objašnjavajući psihološki plan i dodajući da je društveno - kritički plan najizraženiji u priči Filipa, drugara glavnog junaka u ovom romanu, koji dobrovoljno odlazi u rat, biva ranjen i ostaje invalid.
Po želji autora Stanišića da na promociji govori upravo psiholog, smatrajući da ima šta da kaže o njegovim romanima, pa i o „Poslednjoj priči“, gledajući iz ugla svoje profesije, psiholog i psihoterapeut Filip Đorđević istakao je da u psihologiji postoji čitava grana koja se zove psihologija gubitka, koja se posebno izučava. Stoga se Stanišić, kako smatra Đorđević, u ovom romanu bavi izuzetno kompleksnom stvari, sa kojom se kad-tad svi suočavaju, ali se nikada nisu navikli na taj gubitak.
Podsećajući na likove i tematiku prethodnih romana, autor je istakao da mu je zaista bilo potrebno da, nakon antijunaka, stvori i nekog junaka, a u ovom romanu je pokušao da napravi više njih, naravno ne savršenih, ali su junaci, kako je primetio. Glavni junak u ovom romanu pokušava da napiše poslednju priču svoje zbirke, i kako Stanišić ukazuje, kroz nju preživljava čitavu vezu i ljubav. Poslednja priča koju treba da napiše je, kako objašava Stanišić, više kao njegova poslednja priča, koja mu je potrebna da bi nastavio dalje svoj život.
Tekst i foto: N. Pejčić