Са промоције новог романа Тихомира Станишића „Последња прича”
Нови, трећи по реду роман младог новосадског писца Тихомира Станишића, носи назив „Последња прича“, с поднасловом „...о обичним, малим људима, и необично великој љубави“, и у њему се главни јунак исповеда највише о љубави и смрти, напоменула је књижевна критичарка др Драгана В. Тодоресков на помоцији, одржаној ових дана у Градској библиотеци у Новом Саду, указујући да је писан у првом лицу, у форми исповести, као и prеthodni роман „Шизма“.
Оно што, у односу на prеthodna два, одликује роман „Последња прича“, који је објавио „Соларис“, јесте укрштање два времена, што Драгана Тодоресков описује као прустовску асоцијативну технику приповедања, при чему се сваки детаљ који јунак у садашњости види, може испоставити као окидач за неку његову причу из прошлости.
У роману постоји време пре и након смрти супруге главног јунака, и та два времена, по речима Драгане Тодоресков, „Тихомир Станишић феноменално повезује, некад на нивоу једне речи, некад на нивоу једне реченице, и то су управо ти прустовски моменти“ у овом делу, које говори о губитку некога блиског.
Као и у prеthodnim, и у овом роману се могу пратити два плана: психолошки и друштвено - критички. У том контексту, како наводи Драгана Тодоресков, за разлику од prеthodna два романа у којима је у фокусу била тамна страна човека, зло и злочин, „Последња прича“ је више преиспитивање доброте у људима и крајњих граница до којих су спремни да иду у својој емпатији, да би пружили подршку, и емотивно учествовали у нечијој патњи.
„Овај роман ја доживљавам као побуну... Зашто се добрим људима догађају лоше ствари? Ту наступа препознатљиви Станишићев филозофски, егзистенцијалистички дискурс, који се буни, пита, и који се са датом ситуацијом не мири, и поново избија идеја о отуђењу, о рубној позицији неког ко је добровољни изопштеник из друштвене заједнице“, наводи Драгана Тодоресков, објашњавајући психолошки план и додајући да је друштвено - критички план најизраженији у причи Филипа, другара главног јунака у овом роману, који добровољно одлази у рат, бива рањен и остаје инвалид.
По жељи аутора Станишића да на промоцији говори управо психолог, сматрајући да има шта да каже о његовим романима, па и о „Последњој причи“, гледајући из угла своје професије, психолог и психотерапеут Филип Ђорђевић истакао је да у психологији постоји читава грана која се зове психологија губитка, која се посебно изучава. Стога се Станишић, како сматра Ђорђевић, у овом роману бави изузетно комплексном ствари, са којом се кад-тад сви суочавају, али се никада нису навикли на тај губитак.
Подсећајући на ликове и тематику prеthodnih романа, аутор је истакао да му је заиста било потребно да, након антијунака, створи и неког јунака, а у овом роману је покушао да направи више њих, наравно не савршених, али су јунаци, како је приметио. Главни јунак у овом роману покушава да напише последњу причу своје збирке, и како Станишић указује, кроз њу преживљава читаву везу и љубав. Последња прича коју треба да напише је, како објашава Станишић, више као његова последња прича, која му је потребна да би наставио даље свој живот.
Текст и фото: Н. Пејчић