Roman Doba mjedi u užem izboru za Evropsku književnu nagradu

O jakoj konkurenciji za ulazak u uži izbor za pomenutu nagradu govori i podatak da je s liste kandidata ispala i poljska nobelovka Ogla Tokarčuk, kao i dvostruka dobitnica Bukerove nagrade Britanka Hilari Mantel. Slobodan Šnajder je ušao među pet finalista ove ugledne nagrade, za koju će snage odmeravati sa Bernardinom Evaristo, Ani Erno, Ester Kinski i Sašom Stanišićem, nemačkim književnikom bosanskog porekla.

Šnajderov roman se u Holandiji pojavio u prevodu Roela Šujta, a objavila ga je kuća Vereldbibliotek. Upravo ove godine roman „Doba mjedi“ je kod nas objavila novosadska izdavačka kuća „Akademska knjiga“, a da, kako piše u hrvatskoj štampi, „nije izmijenjena niti jedna jedina riječ“. Dosad je preveden na slovenački, makedonski, nemački, italijanski i francuski jezik. Do kraja godine bi trebalo da bude objavljen i u ukrajinskom, mađarskom i engleskom prevodu. Kako sam Šnajder najavljuje, novo izdanje romana bi s jeseni trebalo da se pojavi u Hrvatskoj, nakon prvog iz 2015, i još dva naknadno.

Odlične kritike je roman „Doba mjedi“ dobio u Holandiji, jednu od njih iz pera Martena Steenmajera, koji je u amsterdamskom „De Volskrantu” napisao: „Ovo je gotovo mitski mini-obiteljski roman, mračan, ujedno ljubavni, s prizorima koji očaravaju nalažući strahopoštovanje (o Hrvatskoj, o Drugom svetskom ratu, o poratnom komunizmu), o migracijama, identitetu, egzistencijalnom značenju umetnosti i nadasve o velikom pitanju šta učiniti sa životom”.  U superlativima piše i Mikel Krielaars iz roterdamskog „NCR-Handelsblada”. „Šnajderov epski roman nesumnjivo se može smatrati remek-delom evropske književnosti. Prizori u ovom romanu mogu se nadmetati s velikim delima svetske književnosti kao što su Grosmanov „Život i sudbina“ i Tolstojev „Rat i mir”. 

„Šnajderu je tim romanom pošlo za rukom da ispiše remek-delo evropske književnosti, panoramu sveta što se raspao, a koji se ponovo spaja jedino u oku pisca zagledanog u prošlost“, ukazuje Gerhard Zeilinger, u Der Standardu.

Roman „Doba mjedi” koji ima i autobiografsku dimenziju, nagrađivan je više puta. Dosad je dobio pet nagrada: „Meša Selimović“, „Mirko Kovač“, nagradu T-portala za najbolji roman godine, „Kočićevo pero“ i „Radomir Konstantinović“.

Šnajder je 2017. gostovao na „Prozefestu“ u Novom Sadu, i tada predstavio ovaj roman, ne samo pred publikom svoje generacije, već i u susretu sa mlađima, srednjoškolcima Gimnazije “Isidora Sekulić”. O „Dobu mjedi“, koji govori o sudbini folsdojčera, govorio je tada i za naš list.

- Središnji deo romana se događa u Poljskoj. Sticajem neobičnih okolnosti, glavni lik romana Georg Kempf mobiliziran je i bačen u Poljsku u proleće ’43. To je mogla biti i Rusija, i Kraljevina Jugoslavija, mogao je završiti i u diviziji Princ Eugen. Ali nije, ovo je Poljska, što je podrazumevalo naročito zahtevna istraživanja konteksta. Poljska situacija je strašno komplicirana, poljska povjest je tragična, gora je, ako to može biti, od povjesti Hrvata i Srba. Srednji dio romana je ono što glavni junak zove “moj mali poljski rat”, najgori odsek ratišta u Drugom svetskom ratu. Knjiga je ujedno i deklaracija o ljubavi za Poljsku, uz jednu... znate, malo je koja ljubav savršena. Da biste zaista voleli, morate biti delom slepi. Nemoguće je, međutim, biti slep, u aspektu poljskog antisemitizma. Dakle, volim jako Poljsku, istovremeno odbijam razumeti njezin trajni pučki, i elitarni antisemitizam. On je, velim, do danas, kad Židova više u Poljskoj niti nema – objašnjavao je Slobodan Šnajder u intervjuu za „Dnevnik“.

O tome kako su se sami Poljaci suočavali sa svojim antisemitizmom, u kontekstu činjenice da su tamošnji Jevreji stradali i posle Drugog svetskog rata, Šnajder napominje da je slika toga dvostruka u romanu, „ ona pokazuje, na osnovu izvora koje sam prošao, poljske seljake koji skrivaju, i zovu ih mačke u žargonu, jer su one noćne životinje, i Židove koji izlaze noću. Ali, naravno, postoji i ta nesimpatična pojava da su denuncirali za novac“.

- Moguće je govoriti o nekakvom spoznajnom Erosu, koji se može baviti stvarima, za razliku od Erosa, kao takvog, koje nisu lepe. Ne mogu biti u normalnim okolnostima predmet požude. Ali, opet i te najstrašnije stvari, kad shvatite sklop, i o tome je i Breht govorio, možete govoriti o nekoj spoznajnoj radosti, iako su zaključci strašni. Mene vodi ta vrsta erotike, zato istražujem u ovom romanu situaciju Poljaka, folksdojčera, istražujem socijalizam ’45, i rasap devedesete. Onda čitatelj, prema svom životu, traži neke odgovore, koji su zapravo njegova pitanja, njegov život. Gro čitatelja ove knjige su, mislim, moja generacija – zaključio je tada Slobodan Šnajder.

N. Pejčić