Rale Nišavić: Plemenitost i vedrina, a ne laži i paralaži

U međuvremenu je Nišavić objavio još dvadesetak knjiga poezije, ali i proze, knjiga intervjua i knjiga za decu, priredio nekoliko antologija svetskog i srpskog pesništva i pokrenuo „Bistricu“, iz čije je izdavačke radionice do sada izašlo nekoliko stotina naslova... 

– Počeci mojih početaka su ozarenje prvim pročitanim knjigama iz školske lektire – priseća se Nišavić. – Bilo je to u trećem razredu osnovne, kad nam je predivna i premlada  učiteljica Milica Ristić podelila knjige. Pročitao je svako svoje i potom smo o njima razgovarali. Uzbuđenje, emocije... to su počeci koji se pamte i traju. Čitanje, razmišljanje, razgovori, rasprave, duboko preživljavanje sveta i događaja. Tako je bivalo i nadalje, pogotovo u gimnazijskim danima. U  bjelopoljskoj gimnaziji bili smo domaćini  pesnicima, književnicima iz Jugoslavije... Sećam se svih, a ponajviše pripovedača, barda Ćamila Sijarića  rodom iz mog rodnog podneblja. Pokrenuli su u meni neutoljivu žeđ za knjigom. Za pisanjem. Potom studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, traganje za sopstvenim identitetom  u  novoj sredini.... Pa „Dnevnik“, dečji časopis „Neven“,  objavljivanje u Poljima, Letopisu Matice srpske, Književnoj reči, Književnim novinama... Ali čovek kad se istinski posveti nečemu, tad ponajviše crpi iz sebe samog, pravi posebnu strategiju,  pronalazi slične  sagovornike. Posveti se  bezgranično, iskreno. I čini to bez ostatka.

Da li se vremenom u piscu nešto ipak menja?

– U svakom novom rukopisu nastojim da unesem nove motive, aktuelna događanja što se prepliću, da svet otrgnem od pećinske tame, sivila i zaborava, destrukcije... Da ih učinim  bliskim. A time i golu našu poetsku i pripovedačku stvarnost. Ta naša raznovrsnost bogatstvo je što ga treba približiti čitalačkoj publici... Novi rukopis zove se „Doručak u Madridu“. Nije nikad jednostavno bilo tumačiti svet, njegovo breme, ljudske sudbine. Ako se o tome ne piše, ako nema umetničke imaginacije, sve će najednom prekriti veo zaborava i tame. Meni je nepojmljivo slepilo i bezumlje, i ta ogolela zverska pohlepa i sebičluk što danas vrhuni. Na jednoj strani slepilo, mimikrija, tirade, glazura, na drugoj histerija od golog preživljavanja. Ja i ponovo samo ja. Ne postoji drugi..

Gde je u svemu tome knjiga?

– Nažalost, knjiga je danas pogažena. Nerazumevanjem. Neznanjem. Pogažen je i san o knjizi. Ukinute su knjižare ili prodate za sitne pare. Jednostavno, prevladala je sveopšta depresivnost, sivilo, pri čemu ta ocena nema veze samo sa aktuelnom situacijom, to sivilo traje već godinama. Recimo, ta prva mi se pesnička  knjiga „Srce u nedrima neba“ prodavala po svim knjižarama u nekadašnjoj državi - samo u mom rodnom Bijelom Polju u četiri knjižare. Bilo je to  vreme ozarenja i nade, izgradnje, stvaranja i stvaralaštva. A danas tamo nema ni razgovora, niti knjiga na srpskom jeziku... Umesto toga, otima se sve što je od iskona srpsko: crkve, zemlja, istorija, voda, kultura, knjige... U kriptičnoj knjizi „Šetači crne kese“, koju sam objavio pre dve decenije pišući o našem društvu, upozorio sam na ono što nas čeka: neminovni sunovrati, pad standarda, moralnog urušavanja vrednosti

Ima li onda prostora za nadu?

– Čovek je iz dana u dan sve okovaniji novim tehnologijama, osamljen je, a istovremeno podgrejan strastima bogatstva i golog nišgtavila, jurnjavom i posledično depresijom koja ga sve brže urušava. Kako njega tako i njegovu prirodu. Goli  neuhvatljivi život postao je odveć ogoleo, prozračno prolazan... Nužna je nova energija, nova strategija da se nešto na velikom planu promeni. Nužno je mnogo toga boljeg, smisaono plemenitog. Nužna je vedrina. Ali sit gladnom nikad nije verovao, kao ni tiranija obespravljenima. Život se mora prepustiti prirodnosti, sopstvenim tokovima, goloj narativnosti postojećeg kretanja... Dakle, čistoj, ogoleloj vrednosti i svežine. Bez laži i paralaži!

M. Stajić

Pišete umetničku prozu, esej, poeziju, ali imate i knjige intervjua?

– Sve to ima veliku neku svoju čulnost, svoje suštastvo. Čovek mora da iznalazi nove strategije, da učini nešto dobro, korisno drugima. Da otvori prostor da se jednostavnije i lakše pronađu u tome što im je ponuđeno. Tako i intervjui ili razgovori pokreću novu energiju, nova razmišljanja, ali i daju trajnost, postojanost nečemu... Od neprocenjive su koristi za misleći svet.