Prozafest 2019: Šta to spaja čitaoce, most ili duga?
NOVI SAD: Ovogodišnji Festival „Prozafest“, koji je po trinaesti put uspešno organizovao Kulturni centar Novog Sada (23 – 28. septembar) još jednom je potvrdio da danas, kada je u pitanju prozno stvaralaštvo, gotovo da i ne postoji nakakva terra incognita kad su u pitanju beš „nova“ imena, to jest da se novo i nepoznato, neistraženo, krije u unutrašnjim, internim i neistraženim svetovima samih prizvanih autora koji svojim pripovestima tvore brzi most između pisca, dela i čitalaca.
A to su, ove 2019. godine, bili jedan Rus (Viktor Jerofejev), jedna Poljakinja (Natalija Fjedorčuk), jedan Makedonac (Goran Trajkoski) i troje pripovedača poniklih sa vojvođanske ravnice: Draginja Ramadanski (Senta), Milutin Ž. Pavlov (Kikinda) i Roland Orčik (Stari Bečej). (Naravno, ne treba zaboraviti da je uspešan uvod u manifestaciju bilo i gostovanje pisca iz Zagreba, Borivoja Radakovića, koji je u šarmantnom ponoćnom čitanju novosadskoj publici predstavio svoj novoizašli roman „Hoćemo li sutra u kino“?)
Za Viktora Jerofejeva, koji je ove godine bio glavna zvezda, koji je i poneo uglednu srpsku književnu nagradu sa dobrim bekgraundom, Nagradu Milovan Vidaković - dosadašnji laureati Alberto Mangel, Klaudio Magris, David Grosman, Slobodan Tišma, David Albahari, Milisav Savić, Jevgenij Vodolazkin, Giljermo Martinez, Peter Handke i Miljenko Jergović – neporecivo je da ima harizmu nužnu da se ovakvo odličje opravda; s jedne strane pripada piscima dovoljno starim da poseduje oreol zabranjivanog, ali i piscima dovoljno mladim da bude postmodernista, ali i kolumnista vodećih svetskih literarnih i inih magazina. Uostalom, nije sigurno slučajno zaslužio prevode čak deset svojih knjiga na srpski jezik.
Spisateljica iz Sente, Draginja Ramadanski, o kojoj je minuciozno kritičko iščitavanje ponudila Vladislava Gordić Petković, zagovarala je istrajno teoriju o opravdanosti stava da je nužno sve stavljati pod lupu pisanja i čitanja, a njena nostalgična proza, koja nastupa kao lirska i deskriptivna, zapravo je duboko nostalgična i njen svet knjiga, čitanja i prevođenja zapravo je pod okupacijom magnetizma kojim je uhvaćena u milje Sente, varoši koja je univerzum idealnog mesta, varoši koja „ima sve“, i sve nudi, u tolikoj meri da je, za spisateljicu, veća od sveta ogromnih kontinenata, gradova i kultura koje nas okružuju.
Multimedijalni umetnik koji živi u Mađarskoj, a rodom je iz Starog Bečeja, Roland Orčik, muzičar i pesnik, a odnedavno i prozaista, svojevrsni je predstavnik „panonoskog magijskog realizma“, a njegove prozne stranice duboko su obojene realnim događajima unekoliko pomerenim iz stvarnosti, dovoljno da poprime unutrašnju boju univerzalne melanholije čije značenje jeste ostavljeno na dušu svakog čitaoca ponaosob, pogotovo što se tiče rata koji „i jeste i nije“. Goran Trajkovski je u svom romanu „Neverstvo“ ponudio modernu pripovedačku strukturu, sa temama koje muče čoveka ne samo savremenog sveta, ljubav i egzil, a spisateljica iz Poljske, Natalija Fjedorčuk, ponudila je viziju materinstva, u kojoj tržni centar zauzima svoje (ne)mesto neminovno u postindustrijskom društvu.
Sjajni pripovedač, i Kikinđanin i Novosađanin, Milutin Ž. Pavlov, u svoje rafinirano i suptilno prozno tkanje, koje predstavlja uspešnu simbiozu proznog i lirskog iskaza, ponudio je priču „bez viška“, obnavljajući specifičan jezik vojvođanskih varoši u svojevrsnoj formi dobošarske mini vinjete. Ne treba smetnuti s uma da je „Prozafest“ zatvoren koliko juče, i to na novosadskoj Najlon pijaci, gde su u specifičnoj vašarskoj pripovedali narečeni Milutin i pisac Vule Žurić.
Posle ove burne prozne novosadske nedelje ostalo je samo već blago nagovešteno pitanje, koje zasad ostaje be odgovora: jesu li, dakle, predstavljeni pisci napravili (samo) most između svog dela i čitalaca, ili se taj most pretočio u sjajnu dugu koja će ostati kao mentalni trag u svesti zadovoljnih posetilaca?
Đ. Pisarev
