Priča Nedeljnog Dnevnika: Stigao sam u Urugvaj

Eto primera loše upotrebe glagola u pasivnom participu. Stao sam pokraj vrata kako bih izašao među prvima i zauzeo bolje mesto u autobusu. Odmah se tu skupila gomila ljudi, koji u tim trenucima izgledaju kao stoka kad ide na klanje. Svi blenemo u zatvorena vrata pred sobom. Samo što ne mučemo. Vrata se najzad otvoriše.

Stigao sam u Urugvaj, pomislio sam koračajući niz metalni koridor s prozorskim oknima prekrivenim providnim najlonom. Prošao sam carinsku kontrolu i izašao iz zgrade tačno kod autobuske stanice. Tip koji je bio ispred mene stao je da popuši cigaretu, tako da sam stigao prvi. Tako mi se makar učinilo. Ali kad sam ušao u autobus, unutra je već bila gomila ljudi. Mora da su oni došli drugim trajektom.

"Je l’ vozite za Montevideo?, upitao sam.

"Da", odgovorio je vozač.

"Je l’ ima mesta ili da čekam sledeći?", pitao sam, nadajući se da će mi reći da sačekam drugi koji je prazan.

"Ima mesta pozadi."

Poslušno sam krenuo između redova sedišta i ljudskih lica. Nigde nije bilo slobodnog mesta. Skroz pozadi ugledao sam jedno, baš tamo gde volim da sedim, do prozora s desne strane. Zamolio sam muškarca koji je sedeo do prolaza da me propusti. Ustao je i pomerio se da prođem. Čim sam seo, shvatio sam zašto tu niko nije sedeo. Ispod se nalazio zadnji točak, zbog čega jedva da je bilo mesta za noge. Moraću malo da se zgrčim tokom vožnje, ali ću zato bar da gledam kroz prozor i posmatram predeo kojim se vozimo. S te strane se nalazilo i more, koje se nije videlo ali se naslućivalo.

Autobus je krenuo, Izvezli smo se iz luke i skrenuli na drum oivičen drvoredima palmi. Zašto me toliko raduje prizor tih yinovskih palmi koje promiču i nestaju za nama, jedna za drugom, kao kakav portal kroz koji se stiže na neko drugo mesto, prolaz koji vodi u tropska prostranstva, dašak daleke Afrike. Koja je to kombinacija raznih elemenata koja u meni izaziva takav iznenadni osećaj radosti? Nežna beličasta svetlost, klackanje autobusa, nepregledno prostranstvo kroz koje smo se kretali, blago zatalasan pejzaž, raznolik i prijatan za oko, daleko od proklete metafizičke pampe, jutarnji čas, konjić koji pase travu kraj puta, nebo sa oblacima, obuzima me ono osećanje ne-bivstva koje se javlja na putovanju... Na prozorskom staklu tik iznad moje glave piše "Izlaz u slučaju opasnosti". Ove reči jasno se ocrtavaju naspram neba u pozadini. Pomislio sam da je to nekakva metafora. Možda je to put kojim se može pobeći od svega u nebesko ništavilo.

U daljini se iza zatalasanih polja nazirala voda, samo što to još nije bio okean, nego reka, ali ona se tu već uliva u okean, koji samo što se nije ukazao, titravo vodeno prostranstvo u mojoj glavi, tamo gde vidim i Geru, okupanu svetlošću na peščanom žalu, prošloga leta, kad sam je upozano u Roći. Sve to što postoji u mome sećanju tamo se dogodilo, u pravcu onog horizonta, koji mi je delovao sve bliže.

Upoznao sam je na književnom festivalu u Valizasu, na koji sam bio pozvan kao jedan od učesnika. Festival je trajao četiri dana, od petka do ponedeljka, poslednje nedelje januara. Ti si za to vreme bila sa Maikom kod tvoje sestre na selu. Na festivalu je učestvovalo mnogo pisaca i bilo je zanimljivo. Sve je bilo u nekom hipi fazonu, bili smo smešteni po sobama s krevetima na sprat, a kupatila su bila zajednička. Brojna predavanja i orkugli stolovi zapravo su bili izgovor da se ljudi upoznaju i druže, da se štetaju peščanom obalom, puše, ćaskaju i razmenjuju mišljenja i sumanute teorije, da se smeju i kupaju u moru i da čuju najnovije tračeve iz književnog sveta. Predavanja su bila dobra, ali mene je više zanimalo da se smucam naokolo, pa sam tako, recimo, upoznao Gustava Espinosu. Pili smo mate i razgovarali o njegovom romanu “Pauci s Marsa”. Muvali smo se naokolo. Bila je tu gomila mlađarije koja je tih mesec dana provela u gluvarenju i glumljenju prosjaka. Plavokosi odrpanci, rastafarijanci s privatnih fakulteta, samouki muzičari, umetnici amateri i žongleri profesionalci. Sve je to imalo svoju čar, na svakom drugom ćošku neko je svirao gitaru, dok je okupljeno društvo pevalo "Bubnjajmo, drugovi, za novu nadu" i onu stvar od Radioheada gde Tom Jork peva "You are so fucking special". Neki su sedeli i pijuckali mate, drugi su motali i duvali, bilo je onih koji su pevali uz udaraljke, a bilo je i onih koji su radili sve zajedno. Mladići s retkim bradicama, očešljani na razdeljak, sa šalitrom u kosi, koji dve nedelje nisu videli sapun, devojke krupnih zelenih očiju i s dugom raspuštenom kosom koje se ponašaju kao divljakuše, nepredvidljivo i prenaglašeno, koje nose yemperiće sa školskim grbom i bluze u etno-stilu, nekakave ešarpe sa Balija, iz Bombaja, razmeću se budističkim pojmovima i govore o afirčkoj kulturi, po plaži raštrkani šatori i logorske vatre, totalni beskućnički šik. Marihuana je učinila da se odmah osetim delom ekipe. Četrdesetogodišnjak koji lebdi u oblacima dima zajedno s dvadesetogodišnjacima.

Pedro Mairal   

Iz knjige “Urugvajka”. Prevod sa španskog Vuk Šećerović. Booka, Beograd 2020.