Priča „Nedeljnog Dnevnika”: Div
Moja prabaka je bila div. Tako mi je mama rekla još kad sam bila sasvim mala, kao pasulj, kao zrno pirinča.
Nije moja prabaka bila div zato što sam ja bila minijaturna, već zato što se ona mojoj majci činila neprestajućom. Stalno je rasla, na sve strane. Dužila joj se ključna kost; povećavao nos kao Pinokiju; ruke su se neprirodno krivile koliko su bile dugačke; mišići su rasli kao plikovi - veliki, ispupčeni, ispreplitani i nabrekli na mestima gde ne bi trebalo ni da ih bude; njena ramena su izgledala kao da ima tri sloja naramenica; ključna kost joj je napravila mesta za još jednu glavu; glava joj je bila Saturn; noge sekvoje; stopala korita reka; guzica dva brdašca između kojih smo izgradili naš mali grad; njen stomak okean sa virom na sredini...
Bila sam previše mala kad je prabaka umrla. Ali sve ovo mi je ispričala mama. Stotinu, hiljadu puta, međutim uvek malo drugačije. Čas bi stopala-korita postajala teški tankeri puni nafte; čas bi ruke bile drveće, čas pantljike; ponekad joj je stražnjica ličila na ogromnu šerpu za pekmez moje bake; a noge bi bile boce butana ili knjige naslagane unedogled jedna na drugu... Postajala je prabaka, tako, sasvim čudnovato biće. Istkana od sećanja moje majke, pa i moje bake - koju jesam stigla da upoznam - utisnuta u moje zamisli kao neko mitsko biće; kao titan; kao priroda sama.
Mama mi je rekla da je prabaka umrla dva dana pošto sam se ja rodila. Imala je sto dve godine. Iako nisu tačno znali godinu rođenja moje prabake, greška je mogla da bude godinu ili dve dana. Prabaka je rođena, dakle, u mraku izgubljenih prisećanja, nekog drugog sveta koji nam je sad vrlo dalek i nerazuman. Baš kao božanstvo. Mama mi je još kazala da je prabaka uzela telašce među svoje prstogoranje i da mi je gledala dugo svojim kaleidoskopima. Onda me je vratila majci u naručje, pa legla u postelju i nikad više nije ustala. Kao da je htela da se uveri da će sa mnom sve biti u redu, pa kad je shvatila da hoće, otišla.
Ali po priči moje mame, ona je još uvek tu. U svim stvarima koje pominje i dotiče ona vidi svoju baku, moju prabaku. I ja je sve više nazirem. U oyacima fabrika vidim njene otežale listove; krovovi kuća su joj laktovi; cveće na ulici majušni brčići u uglovima gornje usne; parket je odebljala koža njenih peta; šoder kraj gradilišta teške suze; asfalt rapavi jezik...
Kad sam prvi put videla grob svoje prabake, zaplakala sam. Delovao je tako mali. Kao pasulj, kao zrno pirinča.
Ana Miloš
Odlomak iz knjige „Kraj raspusta i druge priče”; BOOKA, Beograd 2021.
