Прича „Недељног Дневника”: Див
Моја прабака је била див. Тако ми је мама рекла још кад сам била сасвим мала, као пасуљ, као зрно пиринча.
Није моја прабака била див зато што сам ја била минијатурна, већ зато што се она мојој мајци чинила непрестајућом. Стално је расла, на све стране. Дужила јој се кључна кост; повећавао нос као Пинокију; руке су се неприродно кривиле колико су биле дугачке; мишићи су расли као пликови - велики, испупчени, испреплитани и набрекли на местима где не би требало ни да их буде; њена рамена су изгледала као да има три слоја нараменица; кључна кост јој је направила места за још једну главу; глава јој је била Сатурн; ноге секвоје; стопала корита река; гузица два брдашца између којих смо изградили наш мали град; њен стомак океан са виром на средини...
Била сам превише мала кад је прабака умрла. Али све ово ми је испричала мама. Стотину, хиљаду пута, међутим увек мало другачије. Час би стопала-корита постајала тешки танкери пуни нафте; час би руке биле дрвеће, час пантљике; понекад јој је стражњица личила на огромну шерпу за пекмез моје баке; а ноге би биле боце бутана или књиге наслагане унедоглед једна на другу... Постајала је прабака, тако, сасвим чудновато биће. Исткана од сећања моје мајке, па и моје баке - коју јесам стигла да упознам - утиснута у моје замисли као неко митско биће; као титан; као природа сама.
Мама ми је рекла да је прабака умрла два дана пошто сам се ја родила. Имала је сто две године. Иако нису тачно знали годину рођења моје прабаке, грешка је могла да буде годину или две дана. Прабака је рођена, дакле, у мраку изгубљених присећања, неког другог света који нам је сад врло далек и неразуман. Баш као божанство. Мама ми је још казала да је прабака узела телашце међу своје прстогорање и да ми је гледала дуго својим калеидоскопима. Онда ме је вратила мајци у наручје, па легла у постељу и никад више није устала. Као да је хтела да се увери да ће са мном све бити у реду, па кад је схватила да хоће, отишла.
Али по причи моје маме, она је још увек ту. У свим стварима које помиње и дотиче она види своју баку, моју прабаку. И ја је све више назирем. У oyacima фабрика видим њене отежале листове; кровови кућа су јој лактови; цвеће на улици мајушни брчићи у угловима горње усне; паркет је одебљала кожа њених пета; шодер крај градилишта тешке сузе; асфалт рапави језик...
Кад сам први пут видела гроб своје прабаке, заплакала сам. Деловао је тако мали. Као пасуљ, као зрно пиринча.
Ана Милош
Одломак из књиге „Крај распуста и друге приче”; BOOKA, Београд 2021.
