Prepiska profesora Svetozara Petrovića sa zagrebačkim kolegama sabrana u knjizi

Kako napominju priređivači Radmila Gikić Petrović i Natalija Ludoški, „Prepiska Svetozara Petrovića sa zagrebačkim kolegama II“, koja sadrži 195 pisama, čini manje - više zaokruženu celinu s izdanjem u kojem su štampana pisma razmenjivana sa predstavnicima zagrebačke  književnoznanstvene škole: Aleksandrom i Vidom Flaker, Ivom Hergešićem, Ivanom Slamnigom, Milivojem Solarom, Zdenkom Škrebom i Viktorom Žmegačom.

„Poslovno-privatnog karaktera, budući da je reč o ličnostima s kojima je Svetozar Petrović bio i u prisnoj prijateljskoj vezi (Žvan, Pranjić), ova epistolarna građa sadrži obilje podataka važnih za istraživanje prošlosti Jugoslavije od posleratnog doba, do poslednjih godina njenog trajanja. Neretko, reč je o krupnim temama: Rezoluciji Informbiroa, izgradnji zemlje, raskoraku između liberalnih ideala i stvarnosti, formiranju akademske zajednice, javnom angažovanju intelektualaca, Korčulanskoj letnjoj školi i časopisu „Praksis“...Osim petorice aktera, u pismima se pominju i mnoge značajne ličnosti naučnog, književnog, umetničkog i političkog života jugoslovenske i inostrane scene – ukazuju priređivači ove knjige pisama, koja se čuvaju u Arhivu Vojvodine.

Da nije reč o suvoj prepisci naučnika, već o srdačnim, prijateljskim i kolegijalnim odnosima, u kojima se dotiču i komentarišu najvažnija životna i egzistencijalna pitanja, ali i društveno-politička atmosfera, dokazuju mnogi redovi ovih pisama. I posredno potvrđuju da je u svakom vremenu, u bilo kojem društvenom uređenju, najteže onima koji pokušavaju da se samo svojim radom, pritom kritični prema sebi i onome što stvaraju, izbore za svoje mesto, ostvare svoju karijeru, obezbede dobar posao i bolju poziciju. Često se otisnu i u inostranstvo, kao Krunoslav Pranjić, koji je predavao i na Berkliju.

- Da se sam pred sobom iskupim, provjerio sam i prihvatio dva tuđa poziva: da krajem marta nešto odsvirim i Vankonveru i u Viktoriji, u Kanadi. Ne znam samo kako su dočuli da sam ovđe. Usudio sam se pristati i zbog toga što u auditoriju neću imati Vašu kritičku prisutnost – piše Krunosalv Pranjić Svetislavu Petroviću.

– Pročitao sam si Katičića iz Kritike 2. Pitam se: u kojoj mjeri imam i Tvojoj redakciji njegovog pravopisa zahvaliti što je bio onoliko ozbiljan? Pola paradoksa za mene je u tome što su me dvijetri među pohvalama više ubole negoli zaslužene kritičke primjedbe ’najvišega teoretskoga reda’. Kapitalnog manjka svojih tekstića i sam sam svjestan, ali čekajući da sagorim do univerzalnog, ili da se dovedem do K nivoa - ne znam kad bih knjižuljak objavio, a nešto me svrbjelo da to učinim i uz rizik da ne budem potpun. Itd.       

Iskreno i duhovito Pranjić opisuje i svoja predavanja na Berkliju.

- Da, sa svojim predavanjima činim najgore moguće: ona su nešto kao historijski kontinuirana. I to najgore pokušavam činiti kako sam najbolje kadar. Recimo, prošli sam tjedan 2x2 sata tupio Držića (Marina), prevodio dijelke komedija. I naprevodio sam se stihova od Džore do Dživa; i egzibicionirao sam malo se i ačeći pacifizmom svojih bogomilskih predaka. Za moći raditi kako si mi opisao – trebalo bi ako ne biti Sveto, barem biti Svetolik(e)...a malo me je na to navelo i moje poslušno podvrgavanje želji mada od temperamenta: moj pregled (od dva kvatera) hrv. i srp. knjiž. paralelan je sa sličnim iz češke i poljske (poljski drži Česlav Miloš). Častim se da mi broj studenata nadmašuje konkurentske zajedno...- izveštava Krunoslav Pranjić o tome Svetozara Petrovića.         

N. P-j.