Poetska zbirka „Povratak u Logos” ili govor za vasceli svet

Igor Mirović jedan je od izrazito utemeljenih u našu tradiciju s istančanim nervom, rafiniranom poetikom što mu daje pokriće visokog pesničkog zrenja i stila. A odavno je znano da odabrani pesnici i moraju imati više posebnosti, inovativne samosvojnosti, kao idejnosti u tvorbi stihova, knjiga. Nedvojbeno je i to da veliki pesnik mora imati više posebnosti, kao i upečatljivu samosvojnost, idejnost, odnegovan stil, prepoznatljivu poetiku. Sudeći po novoj pesničkoj knjizi „Povratak u Logos”, Miroviću sve ovo naizgled ide s lakoćom. Kao da mu poezija promiče kroz vene, iako je on delatnik s više društvenih usmerenja i s više posvećenosti mnogim oblastima života.

Igor Mirović „Povratkom u Logos” pokazuje da je pesnik postojane inovativne prakse, jedan od onih što svedoči kako tematsko motivskom opservacijom, tako i samim pesničkim nervom, sopstvenim govorom, stilom, odabranom poetikom, samim zrenjem. Jer „Povratak u Logos” knjiga je što pesnika izdvaja i pokazuje njegovu sveprisutnost kroz mnoštvo tema, trajanja, prolaznosti, kretanja, egzistencije, istorije, tradicije, kosmičke prolaznosti. Pesnik pesme oblikuje u više delatnih venaca koje ciklično veže u pesme, njih četrdesetak, dajući knjizi višedimenzionalnu duhovnu celinu...

Mirovićeva poetika urođenog stila i lakoća komunikacije upućuje na genezu da je pesnikova imaginacija kroz prizmu tajne zelenog lišća, kretanja, preoblikovanja, obnavljanja... heraklitovskog bivstvovanja iz stanja mrtvila u novo delatno stanje. Mirović doista umešno povezuje slike, kako uništive tako i sve manje negovane prirode, čovečno uljudnog tvorenja, tako i ništavila, krajnje ljudske destruktivnosti koja je ravna sunovratu.

Shodno razgranatoj pesničkoj imaginaciji, on tako, na primer, u kriptičnoj pesmi „Zrno neba”, kroz mnoštvo naznaka progovara o velikim temama: prostranstvu, rađanju, krahu, prolaznosti... zrno neba je prostor u ljudskoj  večnosti gde se okupljaju završeni životi i započeta nadanja... to su ti dragulji, naznake, što sežu univerzalnim visinama a  pesmi daju  filinge obojenosti, zadatu poetiku, samosvojnost.

Naravno da sve pomenute i nepomenute odrednice imaju duboko umreženje u pesnikovu čulnost, način življenja, razmišljanja, preokupaciju kulturom, Starosrpskom istorijom, davnim daljinama Konstantinopoljem, Novim Brdom, Dubrovnikom, kamenom kod Knina, svedočanstvom o Jaši Tomiću, Đurđu Crnojeviću, čika Jovi Zmaju... sve te dileme i fascinacije uporište su razgranate poetike jedne ubedljive kulture i tradicije kojom se Mirovićeva poezija odlikuje.

Ima tu, reklo bi se, nečega ljudski uzvišenog, ozarenog, što osvetljava ubogu prolaznost... poezija je ljubav ili nas nema. Svestan je te datosti Igor Mirović, stoga njegova poetika odiše tim i takvim odblescima, plamenovima žudnje, čulnosti...

Igor Mirović jedan je od onih pesnika iz vidokruga srpskog savremenog pesništva što je pronašao uporišno stanište u našoj pesničkoj tradiciji i potom izgradio sopstvenu modernu poetiku. Ali naravno da bez violentne pesnikove imaginacije ni bilo ne bi  bistrotočnog stila i te potpuno iznijansirane poetike. Bilo da progovara o izgubljenim slikama očevog zavičaja, neobranim travama, vestima s tvitera, rijaliti igrarijama, ravnici, kamenu, delu i kulturi predaka... A Mirovićev govor, govor je za vasceli svet, iznijansirano poetizovan, ironično upitan, počesto otvoren. Nošen neprestano vidikovom linijom srpski utemeljene misli.  

Rale Nišavić