"Plamen" Lenarda Koena u nastavku književnih večeri na „Cepelinu“

Ovo je zapisao Adam Koen, sin Lenarda Koena, čoveka koji je i pored legendarne muzičke karijere, sebe ipak definisao kao pesnika. Adam Koen je ceo život skupljao njegove beležnice, nalazeći ih čak i u zamrzivaču. U njima su, pored pesama, zabeleženi i crteži, koji su sada svoje mesto našli i u knjizi prevedenoj na srpski.

„Geopoetika“ je nedavno objavila „Plamen“ Lenarda Koena, sa podnaslovom „Poezija - Pesme – Beležnice – Crteži“, a promocijom ovog izdanja na brodu „Cepelin“ u Novom Sadu, nastavljene su književne večeri koje vodi Đorđe Randelj. Njemu su u sredu uveče društvo pravili urednik izdanja Vladislav Bajac i Vladimir Kopicl, koji je preveo poeziju Lenarda Koena.

Vladislav Bajac, koji je i lično poznavao Koena, dugo je pričao o njegovoj poeziji, ali i romanima, životu, ženama, budizmu...

- Nešto što vredi, vredi uvek. Vreme je neprikosnoveni sudija – rekao je Bajac, ne skrivajući zadovoljstvo što su knjigom „Plamen“ u “Geopoetici” nastavili niz izdanja „svetog trojstva“ Koen – Dilan – Ginzberg, buduće istorije savremene poezije SAD-a, kako je to nazvao. – Koen je bio introvertan, začudan dečko, koji je mislio da ne zaslužuje pažnju koja mu se daje. Bio je iznenađen generacijama ljudi koji su ga pratili, a to je bila posledica onoga što je javno govorio, pisao i pevao. O opštim mestima ljudske duše. Tu žicu nije puštao.

Deo magije, otkrio je Bajac, bio je i to što je Koen o svemu što je radio imao negativno mišljenje. Iz usamljenosti, pravio je skoro pa direktne prenose smrti, još je jedan od zanimljivih Bajčevih pogleda na Koenovo stvaralaštvo.

Za prevodioca, Bajac je rekao da je Vladimir Kopicl jedini čovek koji je mogao da dođe u obzir, jer i sam ima tu Koenovu vrstu cinizma prema onome što radi, sarkazma i humora u najcrnjim mislima.

- Ovo je najbolje što je Koen napisao sakupljeno iz preko stotine beležnica, sve sa crtežima – domišljatim škrabotinama, supstrat je njegovog stvaralaštva – počeo je svoju priču Kopicl, definišući se kao dvostruki najamnik u ratu dva jezika. – Gledao sam da se držim originala, da ne ubacujem naše metafore. Koen je vodio neobičan život. I pesme su mu supstancijalno takve. Imaju bluz, imaju rimu, kao Čika Jovine, zen parabole... Predstavljaju nepregledno jezičko bogatstvo, čitav cirkus, vatromet, ali i reku ponornicu u kojoj se valja mudrost.

I Kopicl je ispričao jednu anegdotsku memorabiliju o Koenu kao čoveku koji je sa 12 godina učio hipnozu da bi nagovorio kućnu pomoćnicu da se skine. Kada mu je to uspelo, zamolio je da se obuče, kako ne bi banalizovao njenu lepotu.

Na veliko zadovoljstvo publike na „Cepelinu“, kojoj je za sledeću sredu najavljeno veče posvećeno Đorđu Marjanoviću, Kopicl je pročitao pesme „Šta se srcu zbiva“, „Kasno za menjanje“, „Gledam zastavu“, i niz drugih, koje je nazivao tužnim, ispovednim, bezobraznim, i uspavankama.

I. Burić