Писарев, Петриновић и Дамјанов на енглеском

Основу књиге „Он the Моонбридге – анд the other фантастиц сториес” Ђорђа Писарева чини његов најновији роман „На месечевом мосту”, у којем један од најснажнијих гласова савремене српске прозе, захваљујући узбудљивом преплитају сижеа и форме, комбинује вишеструке наративне стратегије са визуализацијом књижевног дискурса. „Сасвим на трагу Нила Гејмена”, рекао би уредник ових издања, директор КЦВ Ненад Шапоња, уз напомену да су овом роману придодате још четири приповетке: „Радознала Ана и ковчег”, „Кад све звезде спавају”, „Тајна историја парка” и „Станица за лов на китове”. Аутори превода су Ричард Вилијамс, Бојан Тарабић, Александар Хрубења и Лидија Капичић, док илустрације потписује Настасја Писарев.

На енглеском је, у преводу Рендал Мејџор, освануо и роман „The Exploration оф Перфецтион” (Истраживање савршенства) Саве Дамјанова, иначе у књижевној критици оцењен као пример „експерименталне екстремности“ и „формално најпретенциознији стваралачки покушај“ младе српске прозе из 1980-их година. „Иако је ова књига први пут објављена пре равно четири деценије, односно годину дана пре Павићевог Хазарског речника, тадашња рецепција је пренебрегнула чињеницу да управо она доноси пионирску форму хипертекста. Својеврсни лавиринт Приче садржи одељке означене словима грчког алфабета, напомене и фусноте, али који сви скупа чине интегрално ткиво Текста, заједно са графичким приказом Мреже читања кој читалац може да се користи, али и не мора”, подсећа списатељица Драгана Бошковић.

Трећа књига, „Траума” доноси дванаест приповедака Фрање Петриновића у преводу Лидије Капичић, те Николе М. Кајтеза и Горана Кукобрата.   Својевремено, 2009. године, објављена са поднасловом „Стечајне легенде”, ова збирка сведочи о истрајном ауторовом раду на изналажењу књижевног израза помоћу којег би проговорио о страхотама актуелне, “стечајне” стварности. То је феноменологија нашег савременог зла, али не оног које би припадало великим причама и идеологијама, већ зла које је међуљудско, које је плод случајних сусрета и судара. Јер, протагонисти Петриновићевих прича су “обични људи”... „ Иако је ова збирка иманентно социологична на заиста успео начин, то није њено главно својство; главна врлина је вештина којом Петриновић приповеда, начин на који открива своје „адуте”, поступак којим излаже феноменологију насиља и глупости”, истиче књижевни критичар проф. др Владимир Гвозден.

– Паметне културе знају да морају да буду видљиве и на другим језицима. А данас сви читају на енглеском језику, будући да је енглески лингуа франца нашег времена, као што је то некада био латински – наводи Шапоња. – И Културни центар Војводине „Милош Црњански” је управо због тога покренуо едицију „Оур Плацес”, у којој су лане објављене књиге изабране поезије Каталин Ладик и Селимира Радуловића, сада представљамо прозу Саве Дамјанова, Ђорђа Писарева и Фрање Петриновића, а у току ове године ћемо имати преведене на енглески језик песме Владимира Копицла и Ивана Негришорца, те књигу путописне прозе „Катманду” Стевана Пешића. Тако ћемо и убудуће преводити на енглески поезију и прозу војвођанских аутора, јер то је први корак да те књиге, у другом кораку, лакше буде преведене на руски, италијански, шпански, турски, арапски, кинески...

Као уредник „Агоре” Шапоња је већ имао искуство с тим у којој мери је значајно обезбедити да домаћи аутори „живе” и на енглеском језику, па је тако под кровом ове издавачке кућа до сада преведено петнаестак наслова. О томе колико је то било важно сведочи да је, рецимо, роман Владимира Пиштала „Тесла, портрет међу маскама” касније преведен на турски да би на тамошњем тржишту домашио тираж од чак 100.000 примерака. Такође, управо захваљујући преводима на енглески, на арапски су преведене књиге Пиштала и Николе Кајтеза, а ускоро ће на овом језику осванути и књиге Енеса Халиловића и Ђорђа Писарева, чији роман зе децу „Позна вечера за госпођу Фиби” већ има своје кинеске читаоце.

Сличне су потезе вукли „Геопоетика” и још неки издавачи, тако да је прошле године, у оквиру првог „фелоушипа” организованог код нас, управо захваљујући Културном центру Војводине, уредницима издавачких кућа из неколико земаља, од Индије и Турске до Немачке, који су допутовали у Нови Сад, представљено 60-так преведених наслова, Подсетимо, идеја „fellowshipa-a” рођена је још осамдесетих година у Израелу са циљем креирања међународне платформе, која би требало да омогући издавачима, писцима и преводиоцима из иностранства да се упознају са домаћим ауторима, те лакше остваре сарадњу. Идеја од тада живи и развија се, јер се показака као потенцијално веома важна полуга у културној стратегији када је у питању превођење дела домицилне књижевности на друге језике.

– И велики сајмови књига су почели да организују сличне ствари, попут Франкфурта, Гетеборга, Пекинга... – напомиње Шапоња. – Свуда у свету на оваквим сусретима долази до резултата: размењују се искуства, говори се о књижевности, међусобно се упознајемо, сазнајемо штошта о различитим светским књижевностима. Главна „понуда” јесте у томе да издавачи из целог свету сазнају шта је добро да објаве, односно које су то најзначајније књиге које би требало превести на њихов језик. И зато треба да имамо у понуди што више преведених књига, да би неко перципирао наше писце. То се поготово односи на дела савремених аутора. Класици су класици, Андрић, Црњански, Киш... и преводе њихових дела је неспорно итекако добро имати и с њима се дичити. Али је важно да се опипа и пулс савремене књижевности, јер ми имамо заиста сјајну савремену и поезију и прозу. Зато и мислим да је велика ствар што смо објавили ове књиге актуелних новосадских писаца и ја им желим да стигну до најширег круга читалаца и у најудаљенијим крајевима света...   

– Преводи на енглески морају бити аутентични, што значи да књиге морају бити идеално преведене, и то из перспективе матерњег језика. Такве преводиоце није лако наћи, али постоје. И, да, скупи су, али то је нешто у шта држава једноставно мора да улаже у циљу афирмације наше књижевности. Јако је добро што Министарство културе већ годинама на конкурсу издваја новац за преводе, једино што би било добро да су опредељени износи још већи. Наравно, с друге стране и селекција мора бити строга, писци морају бити важни, баш као и књиге. Јер, у супротном, ако преводите лоше књиге, осим што то нема смисла, ризикујете и репрекусије, с обзиром да ће у свету онда с пуним правом мислити да, ако је то лоше што смо превели „најбоље од нас”, какво ли је онда остало  – истиче Шапоња   

        М. Стајић