Pesnička nagrada „Branko Miljković“: Od antiromantičnog raspoloženja do preispitivanja sveta
Povodom pola veka od osnivanja i dodele nagrade „Branko Miljković“ u izdanju „Niškog kulturnog centra“ pojavila se monografija „Prostor jezikom trajanja prepričan“ koju je znalački i vispreno priredila Lidija Marinković. Kako sama piše u „Reči o knjizi“, najpre je 2014. radila na knjizi “Nagrada ’Branko Miljković’ - dobitnici“ koju su objavili Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu i Niški kulturni centar i „u gradu koji dodeljuje Nagradu moj projekat je prošao uglavnom nezapaženo (...) Sedam godina kasnije, novu knjigu radim sa jasnom namerom; da napravim dokument o jednoj od najvažnijih i najprestižnijih književnih nagrada“.
Recimo odmah, kakva je nagrada takva je i monografija o njoj – važna i prestižna. Autorka je izbegla sva svečarska praznoslovlja, sve panegirike i ode i sačinila bogato ilustrovanu knjigu koja se može čitati na više nivoa i, isto tako, tumačiti iz različitih perspektiva. Nagrada je osnovana 1971. godine na desetogodišnjicu tragične smrti Branka Miljkovića (1934-1961), jednog od najtalentovanijih pesnika svoje generacije, ali i čitave posleratne pesničke scene na prostorima tadašnje Jugoslavije. U monografiji je reprintovan zapisnik sa sednice Skupštine opštine Niš, sa svim diskusijama koje su vođene a sa ciljem da se ispoštuju tadašnja pravila o srpskohrvatskom jeziku i otvorenosti nagrade - koja se dodeljivala za najbolju pesničku knjigu objavljenu u prethodnoj godini – delima svih naroda i narodnosti u SFRJ. Zalaganje za pomenute principe i njihovo ispravno sprovođenje učinilo je poneke diskusije strastvenim pa i polemičkim, što se ne bi očekivalo u ovakvim prilikama.
Kako bilo da bilo, nagrada je „ustoličena“ i nadalje je, zahvaljujući kopijama članaka iz novina moguće pratiti svakojake peripetije povodom njenog dodeljivanja. Naime, ostalo je zabeleženo da je povremeno objavljivanje dobitnika neuobičajeno kasnilo, da je bilo problema sa formiranjem žirija, da je menjana statua koja je uručivana dobitniku, da su neke dodale odlagane zbog nemogućnosti dobitnika da prisustvuju, odnosno da je bilo propusta u organizaciji same manifestacije dodele. I autorka je u svom pogovori pomenula neke manje-više vesele (ne)zgode, npr. pogrešno odštampan naslov nagrađene knjige na unikatnoj plaketi ili neubičajeno čitanje poezije jednog od skorijih dobitnika (a on je određene delove čitao leđima okrenut publici). Sve ove trivijalne ili groteskne dogodovštine daruju kazivanju o nagradi pulsirajuću životnost i lišavaju je lažnog oreola nedodirivosti i bezgrešnosti.
Književni aspekt nagrade moguće je posmatrati dvojako. Monografija sadrži tekstove obrazloženja nagrade odnosno dobitnikove besede; istina, obrazloženja postoje za sve nagrade, dok dobitnikov „odgovor“ nije redovan: poneki autori su se odlučivali da izreknu par rečenica zahvalnosti ili čak ni to, a drugi su, opet, ispisivali čitave eseje što o svom pesničkom svetonazoru što o odnosu prema Miljkovićevoj poeziji. Književnim istoričarima, mladim pesnicima ili odabranim zaljubljenicima u savremenu poeziju svakako će biti zanimljivo da prate pomeranja vrednosnih fokusa žirija koji su dodeljivali nagrade (ambiciozniji bi mogli da upoređuju pesničke kvalitete za koje su se članovi žirija zalagali a za koje su glasali); od prvog dobinika, Milutina Petrovića, i apostrofiranja „antiromantičnog raspoloženja“ odnosno „gradske atmosfere i urbanog mentalitete“ njegove poezije, nadalje su, kod kasnijih dobitnika, isticani kvaliteti kakvi su, recimo, dijalog sa tradicijom, lirska introspekcija, traganje za novim pesničkim formama i izrazima, sve do najskorijeg dobitnika nagrade, Vladimira Kopicla, za koga se ističe da njegov lirski govor utemeljen na „preispitivanju svijeta u kome postojimo, jezika kojim se sporazumjevamo (...)“.
Moglo bi se zaključiti da su se članovi različitih žirija, svesno ili ne, namerno ili ne, periodično priklanjali urbanom ili ruralnom, savremenom ili tradicionalnom, klasičnom ili eksperimentalnom poetskom svetonazoru, svedočeći time o dinamičnosti pesničke scene, o smenama generacija i novom senzibilitetu koji se rađa i razvija tik uz stare, proverene i osvedočene vrednosti. Niz sjajnih autora koji su, i pre i posle dobijanja nagrade, bili značajne pojave u jugoslovenskoj odnosno srpskoj poeziji, koji, dakle, nisu nestali ili se, uljuljkani nagradom, učaurili u svoje zabrane, već su nastavili da stvaraju i tragaju za svojim pesničkim glasovima, potvrda su valjanosti odluka koje je žiri autoritativno i argumentovano doneo.
Ilija Bakić
„Prostor jezikom trajanja prepričan: pola veka nagrade Branko Miljković”. Niški kulturni centar, 2021.