Obeleženo 15 godina od smrti književnika Aleksandra Tišme

Uz promociju 15 do sada objavljenih knjiga Tišminih celokupnih dela, od 27 planiranih, koje „Akademska knjiga“ izdaje od 2010, ovo veče je bila prilika i za predstavljanje rada Fondacije.

Misija Fondacije „Aleksandar Tišma“, osnovane 2016, je afirmacija, popularizacija i proučavanje dela i ličnosti ovog književnika i akademika.

Po rečima njegovog sina Andreja Tišme, predsednika Upravnog odbora Fondacije, ustanovljena je međunarodna književna nagrada koja nosi Tišmino ime i dodeljivaće se bijenalno za sve žanrove u kojima se on ogledao, za dela iz ceog sveta koja su prevedena i objavljena na engleskom, francuskom ili nemačkom.

Formiran je i eminentni međunarodni žiri u kome su pisci Đerđ Konrad, Peter Handke, Ilma Rakusa, Matijas Enar i Vladislava Gordić Petrković, a ove godine bi nagrada trebalo da se dodeli prvi put.

U planu je i naučni simpozijum, koji bi se održavao svake druge godine, i na kome bi jedna od tema bilo Tišmino delo. Plan Fondacije je i osnivanje spomen-sobe Aleksandra Tišme, kao i rezidencijalnog centra za pisce, prevodioce, naučnike za izučavanje njegovog dela.

Objavljivanje Tišminih celokupnih dela, po rečima direktorke „Akademske knjige“  Bore Babić, najvažniji je projekat ove izdavačke kuće koja je kao priređivače okupila eminentne književne istoričare, teoretičare i kritičare, a likovni urednik je Atila Kapitanj. O bogatom Tišminom delu govorili su i neki od autora predgovora ovih knjiga Dragan Stanić, Gordana Raičević, Vladislava Gordić Petković, Vladimir Gvozden, Đorđe Despić i Franja Petrinović.

Po rečima Dragana Stanića, predsednika Matice srpske, bilo je sjajno biti Novosađanin u vreme kada su ovim gradom šetale takve književne veličine kao što su Aleksandar Tišma i Boško Petrović.

Novi Sad se pojavljivao u delima raznih pisaca, ali do nivoa književnog mita na najubedljiviji način svakako ga je doveoTišma, smatra Stanić ukazujući da je on na najpotpuniji način u srpskoj književnosti pokazao kako funkcioniše srednjoevropska kulturološka šifra.

Govoreći o Tišminom dugogodišnjem radu u Matici srpskoj, njenom Letopisu i izdavačkoj delatnosti, edicijama koje je pokrenuo i piscima koje je promovisao, Stanić je najavio novi Matičin časopis posvećen srpskoj književnosti na engleskom.

Urednica sabranih dela Gorana Raičević založila se za veću prisutnost dela Aleksandra Tišme u našoj sredini predlažući, uz nagradu koja će se dodeljivati velikim svetskim piscima, i priznanje mladim za eseje o Tišminom delu.

Vladislava Gordić Petković je ukazala da je Aleksandar Tišma i ime prostora, ne samo Novog Sada, nego i ime literarne teritorije i sna o književnoj slavi, jer biti novosadski pisac a ne sanjati Tišminu reputaciju je gotovo nemoguće.

Tišma se revnosno posvetio literarnom evociranju, prostora, utisaka, lica, raspoloženja što je težak zadatak ali prožima autora svojom snagom.

On je veliki pisac, po njenim rečima ne samo zato što se bavio zlom, svim aspektima rata, patnje i nasilja, ali je jedan od retkih koji je otvorio temu ljudske embivalentnosti prema zlu.

Primarna tema u Tišminom delu je holokaust, po Vladimiru Gvozdenu ali on je pre drugih otvorio neke od najosetljivijih tema, a to je identifikacija žrtve i agresora, dželata i žrtve. Skrenuo je pažnju na činjenicu da se Tišma opire olakim politizacijama, jer su njegova knjige knjige poraza koje se ne mogu ideologizovati.

Predočavajući tezu da veliki književni talenti ne mogu da se lako ostvare u samo jednom žanru, Đorđe Despić je ukazao da Tišma kao svestran autor to potvrđuje.

Iako se njegova generacija upoznavala sa Tišmom preko pripovedačkog i romansijerskog opusa, Despić je kao priređivač knjige pesama i zapisa istakao koliko su neki njegovi stvaralački orijentiri iz tog prvog perioda bili važni u kasnijoj prozi. To nije poezija sentimenta, nego je, po rečima Despića, analitički racionalna, ima čak i neki vid poetskog brutalizma.

Čovek je u fokusu Tišminog pesništva u kome on već intuitivno ponire u duševne sadržaje njegovih junaka što će kasnije razviti do savršenstva u svojim pričama i romanima.

Tišma je, po Despiću, smatrao da književnost mora da ukaže na izopačenost ljudske prirode i da to treba da bude u funkciji samoosvešćenja, te i njegovi eseji imaju gorak ton zbog svesti da je kontinuitet ljudske patnje neprolazan.

Franja Petrinović je, pak, ukazao dna to a je Tišma, pored Holokausta, nasilja i zla 20. veka, nagovestio nešto što će nas mučiti u 21. veku, a to je da mi postajemo stanovnici nečega što se ne zove ni zemlja, ni planeta, gde nemamo svoje utemeljenje, ni svoju legitimnost.

Tišmina ključna opsesija, po njemu, bila gde je naša legitimnost, gde pripadamo, ko smo, čemu zapravo postojimo i svi njegovi junaci se pitaju po čemu smo legitimni u ovom svetu.

N. Popov