Обележено 15 година од смрти књижевника Александра Тишме

Уз промоцију 15 до сада објављених књига Тишминих целокупних дела, од 27 планираних, које „Академска књига“ издаје од 2010, ово вече је била прилика и за представљање рада Фондације.

Мисија Фондације „Александар Тишма“, основане 2016, је афирмација, популаризација и проучавање дела и личности овог књижевника и академика.

По речима његовог сина Андреја Тишме, председника Управног одбора Фондације, установљена је међународна књижевна награда која носи Тишмино име и додељиваће се бијенално за све жанрове у којима се он огледао, за дела из цеог света која су преведена и објављена на енглеском, француском или немачком.

Формиран је и еминентни међународни жири у коме су писци Ђерђ Конрад, Петер Хандке, Илма Ракуса, Матијас Енар и Владислава Гордић Петрковић, а ове године би награда требало да се додели први пут.

У плану је и научни симпозијум, који би се одржавао сваке друге године, и на коме би једна од тема било Тишмино дело. План Фондације је и оснивање спомен-собе Александра Тишме, као и резиденцијалног центра за писце, преводиоце, научнике за изучавање његовог дела.

Објављивање Тишминих целокупних дела, по речима директорке „Академске књиге“  Боре Бабић, најважнији је пројекат ове издавачке куће која је као приређиваче окупила еминентне књижевне историчаре, теоретичаре и критичаре, а ликовни уредник је Атила Капитањ. О богатом Тишмином делу говорили су и неки од аутора предговора ових књига Драган Станић, Гордана Раичевић, Владислава Гордић Петковић, Владимир Гвозден, Ђорђе Деспић и Фрања Петриновић.

По речима Драгана Станића, председника Матице српске, било је сјајно бити Новосађанин у време када су овим градом шетале такве књижевне величине као што су Александар Тишма и Бошко Петровић.

Нови Сад се појављивао у делима разних писаца, али до нивоа књижевног мита на најубедљивији начин свакако га је довеоТишма, сматра Станић указујући да је он на најпотпунији начин у српској књижевности показао како функционише средњоевропска културолошка шифра.

Говорећи о Тишмином дугогодишњем раду у Матици српској, њеном Летопису и издавачкој делатности, едицијама које је покренуо и писцима које је промовисао, Станић је најавио нови Матичин часопис посвећен српској књижевности на енглеском.

Уредница сабраних дела Горана Раичевић заложила се за већу присутност дела Александра Тишме у нашој средини предлажући, уз награду која ће се додељивати великим светским писцима, и признање младим за есеје о Тишмином делу.

Владислава Гордић Петковић је указала да је Александар Тишма и име простора, не само Новог Сада, него и име литерарне територије и сна о књижевној слави, јер бити новосадски писац а не сањати Тишмину репутацију је готово немогуће.

Тишма се ревносно посветио литерарном евоцирању, простора, утисака, лица, расположења што је тежак задатак али прожима аутора својом снагом.

Он је велики писац, по њеним речима не само зато што се бавио злом, свим аспектима рата, патње и насиља, али је један од ретких који је отворио тему људске ембивалентности према злу.

Примарна тема у Тишмином делу је холокауст, по Владимиру Гвоздену али он је пре других отворио неке од најосетљивијих тема, а то је идентификација жртве и агресора, џелата и жртве. Скренуо је пажњу на чињеницу да се Тишма опире олаким политизацијама, јер су његова књиге књиге пораза које се не могу идеологизовати.

Предочавајући тезу да велики књижевни таленти не могу да се лако остваре у само једном жанру, Ђорђе Деспић је указао да Тишма као свестран аутор то потврђује.

Иако се његова генерација упознавала са Тишмом преко приповедачког и романсијерског опуса, Деспић је као приређивач књиге песама и записа истакао колико су неки његови стваралачки оријентири из тог првог периода били важни у каснијој прози. То није поезија сентимента, него је, по речима Деспића, аналитички рационална, има чак и неки вид поетског брутализма.

Човек је у фокусу Тишминог песништва у коме он већ интуитивно понире у душевне садржаје његових јунака што ће касније развити до савршенства у својим причама и романима.

Тишма је, по Деспићу, сматрао да књижевност мора да укаже на изопаченост људске природе и да то треба да буде у функцији самоосвешћења, те и његови есеји имају горак тон због свести да је континуитет људске патње непролазан.

Фрања Петриновић је, пак, указао дна то а је Тишма, поред Холокауста, насиља и зла 20. века, наговестио нешто што ће нас мучити у 21. веку, а то је да ми постајемо становници нечега што се не зове ни земља, ни планета, где немамо своје утемељење, ни своју легитимност.

Тишмина кључна опсесија, по њему, била где је наша легитимност, где припадамо, ко смо, чему заправо постојимо и сви његови јунаци се питају по чему смо легитимни у овом свету.

Н. Попов