Nove knjige: "Iz brodskog dnevnika" Milana Orlića

Lirski subjekt plovi morem, prelazeći stazu „malog od palube, preko mornara do morskog vuka“, ali njegovo putovanje funkcioniše na mnogo značenjskih nivoa; ne samo kao kembelovska inicijacijska avantura, ili simbolička potraga za smislom, već i kao ispit u kom se napredovanje morem izjednačava sa pisanjem i stvaralaštvom. A zato nije čudo da se u pesmi „Kao jedro, nadahnuto“ (gde je očigledna igra reči sa pesničkim nadahnućem) pominje Arion Korintski, mitološki grčki pesnik, kroz čiju legendu se prepliće simbolika stvaralaštva sa morem. (On sam je, po nekim izvorima, bio Posejdonov sin, i život su mu spasli delfini koji su ga dočekali u talasima, očarani njegovom pesmom, pošto je bio prinuđen da skoči u more). Ova simbolička veza je naročito podvučena u pesmi „Mornarska pesma, iskrena“, u kojoj je pesnik avanturista postavljen nasuprot „pesnika akademskih“, koji su začaureni u kabine plovila, „vesnici mrtvog mora“.

Orlić je vešt navigator morem intertekstualnosti, pa se u njegovim pesmama pominju i drugi, važni, putnici (arhetipskom) vodom – uz Ariona, tu je Noje, Odisej, i ali i Yojsov Uliks. Poredeći ova dva lika, i dva čitanja stvarnosti, u „Popodnevu na brajtonskoj plaži“ lirski subjekat žali što se kao i Džojsov Odisej, prekasno rodio, u vreme kada su herojska doba nepovratno minula, da bi ih zamenile „banalije svakodnevlja“ i konzumeristički limb.

Upečatljivo je što ritam pesama, i način na koji je tekst raspoređen, jasno asocira na ritam talasa koji se udaljavaju i vraćaju, ili na ritam veslača, tako da napredovanje narativom, postaje izjednačeno sa plovidbom na još jednom, neočekivanom i sasvim sugestivnom nivou.

Zbirku zatvara melanholična i pomalo gorka pesma „Plavi grad, tek što uplovimo“ koja markira povratak u matičnu luku, i smirivanje heroja-putnika, koji se vraća, paradoksalno, kao poraženi pobednik, ukrašen ožiljcima.

Nastasja Pisarev