Nova priča Novog Sada

Razgovor je bio posvećen antologiji „Nova priča Novog Sada” koju je priredio Nenad Šaponja, autor već nekoliko antologijskih izdanja. Šaponja je i u tim raniji knjigama želeo da predstavu ono najvažnije u savremenoj prozi ali ono što je povezano sa Novim Sadom, i da pokaže kako se može šetati ovim gradom kroz tekstove pisaca, u kojima je Novi Sad glavni junak, sporedna kulisa, ili je samo u nekoj primisli i književnoj aluziji. Ova prozna panorama obuhvata dve, tri, generacije pisaca koji stvaraju u trećem milenijumu i imaju različite registre pripovedanja.

Izbor počinje od Milutina Ž. Pavlova, Slobodana Tišme, Đorđa Pisareva, Save Dajmanova, Franje Petrinovića koji su u ranijim izdanjima bili predstanici neke mlađe generacije. Sada su se pojavili i novi, mlađi autori kao što je Mario Lugouri, koji je iz Italije došao u Novi Sada, a zastupljeni su i oni najmlađi novodsadski pisci Nastasja Pisarev, Miloš Jocić, Marija Prgomelja, Nikola Lekić, Dalibor Tomasović i Snežana Savkić.U pitanju su po rečima Šaponje, imena od kojih očekujemo književnu budućnost.

U razgovoru su učestvovali i autori zastupljeni u antologiji Đorđe Pisarev, Milan Micić i Snežana Savkić, čitajući odlomke iz svojih priča.

Govoreći o svom proznom stvaralaštvu Đorđe Pisarev je ukazao da je kada je reč o putu koji je prešao i kojim još uvek ide, napravio jedan krug. Počeo je uslovno kao borhesovac, u međuvremenu u skladu sa opcijama koje su se dešavale i sa svojim saznanjima trudio se da svoju poetiku promeni, a na kraju se vratio na isti put.

- Iako stalno tražimo nešto loše u ovoj epidemiji, možda treba da vidimo i neke dobre strane. Tokom proteklih godina se pokazalo da na književne večeri dolazi deset, dvadeset posetilaca, retko ih je bilo više, a sada preko interneta imamo daleko više publike, po sto, dvesta ljudi prate ove razgovore. Život pre i posle korone svakako neće biti isti, ali neće ni književnost biti ista- rekao je Pisarev.-Mislim da je ono čime sam se bavio na početku ustvari pravi put. Pošto sam izraziti čitalac, i vezan za prozu, kako na domaćoj tako i na stranoj sceni, moram da priznam da nisam posebno oduševljen. Nekih inovacija ima ali, rekao bih da se literatura pretvorila u žestoko podražavanje života. A ne nalazim smisao u tome, niti imam odgovor, zašto bi neko pokušavao da ono što je život još jednom napiše. Umetnost je za mene uvek bila eksces, injekcija mašte, tako da umetnik mora da pruži udar koji će čitaoca zateći nespremnog i kroz to će doživeti katarzu, a ne kroz prepoznavanje onoga što je u životu već deset puta video. Sada se vraćam tamo gde sam bio u početku i vrlo sam zadovoljan time.

N. Popov