Nova pesmarica Vite Trebovac u izdanju Loma

Ima nešto tu u ritmu, u poruci, u nečujnom pevanju, skrivenom iza reči, što me nateralo da počnem sa tim. Ta pesma iz koje je na osnovu jednog redukovanog stiha izvučen naslov, zove se „Dokaz“. Čim nam trebaju dokazi, nešto je otišlo dođavola. I Vita je tu da nam to potkrepi, koliko god se trudila da obasjava i zrači.

Dođavola su otišli u pesmi „Neki naši“, gastarbajteri u Skandinaviji, dok peku hleb za svoje dobre komšije. Dođavola ode naša lirska subjektkinja „Čekam“, dok nišani iz prikrajka kao lovac, ali ne sveopšte radosti. Dođavola su otišle te divne dedine reči iz „Dva jagnjeta“ u kojoj svet gori u paklu, a ništa ga ne peče... Dobar deo lepote Vitina poezija crpi ne iz sunčeve svetlosti, nego upravo iz ove paklene vatre dok opisuje vreme, ljude, predele.

Vreme leti, ali ume da se sažme, stane svo u jednoj pesmi, iako je i ona o prolaznosti. Od jutra do večeri, devojčice do žene, u pesmi „O drugoj strani“: „Slučajno se dodirnemo/ i onda se od toga živi“. „Ponedeljak u septembru“ još je jedna o vremenu, koje može da se prikaže i kao godišnje doba, jedna sezona, čitav naraštaj. U nestajanju, ne u meni. „Bertoluči“, 20. vek: „Zar je tako strašno/ što sve mora proći.“ Pesnikinja iako nas uverava da je sve ovde i sada, ako nigde drugde, onda u zvezdama, uporno svedoči o prošlosti. O tom svegutajućem bauku, toj nemani koje ima najviše na svetu, više nego što išta više od nje može da se zamisli u budućnosti. Ove detinjasto naivne slike, asocijacije na poeziju Vite Trebovac, crpe snagu iz njene dubine koja je kao izvor zanesenosti, čežnje, sete, na momente brutalno iskrene i surove realnosti.

Ljudi u Vitinoj novoj zbirci pesama su njene babe, dede, sugrađani, prodavačica sa pijace, jedna drugarica iz škole, tragično nastradali beskućnik Bleki, poštar iz kombija... Sa svima njima Vita je veoma lična. Direktno i neposredno pokazuje zašto su joj baš oni važni, dok svi drugi čine da joj život bude tesan. Pesme posvećene njima, „Svetli grobovi“, „Krize“, „Kukavice“, „Kuće i kućerci“, „Svrha“, „Običan, pomalo vedar susret“, „Snaga“, predivni su omaži, uzdasi, osmesi, razgovori, koji nam opisuju i pesnikinju, njen neki gorski inat i gorki začin koji čini da je vila, pa i veštica kad zatreba: „Šutnem sve/ ko kad krava šutne mleko/ i samo lenjo mahne repom“.  

Kada su u pitanju predeli, vidi se da ih Vitomirka Trebovac posebno prepoznaje i ceni. I nijedan nije sam sa sobom u vezi. Uvek sa ljudima, i u vezi njih. Tako predeli znaju da postanu i putevi, i kuće, i zgrade, turističke atrakcije i hoteli. Sve što postoji. U vezi. Poezija i metafizika. Dve sestre rođene. Majka i kćerka. Obe ženskog roda, principi rađanja, sjedinjavanja. Ne razaranja i uništenja. Pa je tako i „Pod planinom“, koja je: „Velika mračna i u stalnoj magli/ to se ogleda i u ljudima.“ Pa je onda izbrojala devet mostića iznad svoga mesnog potoka, u šumi našla stepenice koje ne vode nikuda, na njivi razlog da razmišlja o smrti... A tamo gde su imenovani Dunav i Stražilovo, pažljiv čitalac će pronaći i grad koji je u blizini, prepoznati sat, uživati u tišini koja zna da zaiskri u sred muzike pesama. Svaka može da se sluša čitajući, na ripit.

Dovoljno je malo sunca da bi i mi sad mračili, još je jedan način na koji može da se čita naslov, pa i mnoge od pesama u novoj Vitinoj zbirci – pesmarici. Njen glas je u njoj tih, nenametljiv. Superjunak snažan poput velike reke što se u blizini valja po ravnici. Nakon poređenja sa utopijskim hipicima na početku, za kraj sam ostavio jedno sa distopijskim herojem crtanog filma – psićem Snupijem. Po mnogo čemu hejter, on je i beskrajno sladak gari, potpuno u pravu što ne bi da se angažuje oko gomile gluposti kojima se okružujemo mi ljudi, samo da ne budemo usamljeni.

Samo što je Vita i buntovnik. Sve svoje reči koje život znače piše malim slovom, pa me podsetila i na bel huks, način na koji je ona izražavala otpor, protest protiv porobljavanja, ali i zalog ljubavi. Jer, u centru knjige „Dovoljno je malo sunca“, pak, stoji jedna pesma koja je za mene ključ – „Divlji vrt“: „Sve je više/ savršenih travnjaka/ u komšiluku/ ali čemu to/ u čoveku je najlepši/ divlji vrt“.

Igor Burić