„Nova misao” posvećena književnom portretu Selimira Radulovića

U organizaciji KCV i Društva novosadskih književnika održan je, naime, nedavno okrugli sto posvećen književnom portretu uglednog srpskog pesnika, esejiste, antologičara... a saopštenja svih učesnika tog skupa sada su sabrana u „Novoj misli”. Među njima su i studije Ivana Negrišorca, Vladimira Kopicla, Saše Radojčića, Zorana Đerića, Bojana Jovanovića, Jelene Marićević Balać, Zdenke Valent Belić, Mine Đurić.., kao i slovo episkopa bačkog Irineja, u kojem je istakao da je Radulović „dosad jedini srpski pesnik koji, uz duhovnike i bogoslove, mistagoški vidi, kroz koprenu vidljivog, ono što je nevidljivo, a stvarnije je od vidljivog”.

„Za njega svetogorski starci i pustinjaci – među njima i pustinjaci koji žive u pustinji modernog velegrada – nisu ekscentrični zgubidani i brodolomnici života nego svetionici i putovođe na putu života dostojnog čoveka kao bogolikog i bogočežnjivog bića. Do krajnje granice su smirili sebe, ali Gospod ih je uzvisio do Svoje visine. Nadahnutim stihovima, na način njih dostojan i sebi svojstven, uzvisio ih je i ovaj neobični srpski  pesnik”, navodi vladika Irinej, uz napomenu da Radulovića i njegov književni opus i njegove sveukupne stvaralačke aktivnosti ističu kao „eminentnog čuvara tradicionalnih simvola i hrišćanskog etosa”.

Po oceni akademika Matije Bećkovića, „u najnovijoj duhovnoj obnovi srpskog pesništva sve uočljiviji je stvaralački poduhvat Selimira Radulovića, o čijem čitanju i razumevanju one jedne jedine knjige iz koje su nastale sve ostale kao da svedoče i njegovi inicijali. „U Bibliji nalazi S. R. odgovore na dileme savremenog čoveka i tek iskrsla pitanja naših dana. To je ona vera da će i nebo i zemlja proći, a Reč neće. Ta vera je vera u poeziju koja je nadživela i koja će nadživeti sve druge. Pokazalo se da je najređi dar onaj koji knjigu nad knjigama čita kao najnovije izveštaje i daje konačne odgovore na pitanja koja iz časa u čas iskrsavaju u naše dane. Poezija je iznad istine, iznad nauke i filozofije i zato ne znaju ni šta je njen smisao ni šta će s njom. Poezija je molitva i nema drugog cilja nego da postoji i potvrdi čovekovo postojanje. Svojim pesništvom S. R. demantuje mišljenje da ta knjiga kod Srba uopšte i u srpskom pesništvu posebno nije imala onu ulogu koju je dobila kod nekih drugih naroda. Ako nije, ima je sad, a sad je i najvažnije!

Sam Selimir Radulović je u svojevrsnoj uvodnoj besedi ocenio da je njegov pesnički život, „darovima Onog koji sve daruje, Onog kojim je sazdano sve, ispunio dva pesnička života”: „Prvi, okončan krajem osmog desetleća prošlog veka, u okviru kojeg sam, bez ostatka, izvršavao naloge zanatlijskog pisma. Pisao sam poeziju, nisam pevao pesme! U tom se duhu, rekao bih, iznedruje devedeset odsto savremene pesničke produkcije. Moj pogled je, istovremeno, išao i k mitu i k neuskolebivoj pesničkoj riznici starih stihova, u kojoj su smešteni najlepši pesnički uzorci u minulih dve hiljade godina. I u senci stoletnih pesničkih hrastova, kao što su Homer, Dante, Šekspir, Bajron, Gete, Helderlin, Novalis, Kavafi, Trakl, Rilke, teče moj drugi pesnički život. I, da budem sasvim otvoren, s vremena na vreme, izlazeći iz senke njihovih monumentalnih krošnji, tražim, promaljajući stidljivo glavu, u sunčevu zraku, onaj snop svetlosti i boja koji mi se čini najizazovnijim”.         

    M. Stajić