„Нова мисао” посвећена књижевном портрету Селимира Радуловића

У организацији КЦВ и Друштва новосадских књижевника одржан је, наиме, недавно округли сто посвећен књижевном портрету угледног српског песника, есејисте, антологичара... а саопштења свих учесника тог скупа сада су сабрана у „Новој мисли”. Међу њима су и студије Ивана Негришорца, Владимира Копицла, Саше Радојчића, Зорана Ђерића, Бојана Јовановића, Јелене Марићевић Балаћ, Зденке Валент Белић, Мине Ђурић.., као и слово епископа бачког Иринеја, у којем је истакао да је Радуловић „досад једини српски песник који, уз духовнике и богослове, мистагошки види, кроз копрену видљивог, оно што је невидљиво, а стварније је од видљивог”.

„За њега светогорски старци и пустињаци – међу њима и пустињаци који живе у пустињи модерног велеграда – нису ексцентрични згубидани и бродоломници живота него светионици и путовође на путу живота достојног човека као боголиког и богочежњивог бића. До крајње границе су смирили себе, али Господ их је узвисио до Своје висине. Надахнутим стиховима, на начин њих достојан и себи својствен, узвисио их је и овај необични српски  песник”, наводи владика Иринеј, уз напомену да Радуловића и његов књижевни опус и његове свеукупне стваралачке активности истичу као „еминентног чувара традиционалних символа и хришћанског етоса”.

По оцени академика Матије Бећковића, „у најновијој духовној обнови српског песништва све уочљивији је стваралачки подухват Селимира Радуловића, о чијем читању и разумевању оне једне једине књиге из које су настале све остале као да сведоче и његови иницијали. „У Библији налази С. Р. одговоре на дилеме савременог човека и тек искрсла питања наших дана. То је она вера да ће и небо и земља проћи, а Реч неће. Та вера је вера у поезију која је надживела и која ће надживети све друге. Показало се да је најређи дар онај који књигу над књигама чита као најновије извештаје и даје коначне одговоре на питања која из часа у час искрсавају у наше дане. Поезија је изнад истине, изнад науке и филозофије и зато не знају ни шта је њен смисао ни шта ће с њом. Поезија је молитва и нема другог циља него да постоји и потврди човеково постојање. Својим песништвом С. Р. демантује мишљење да та књига код Срба уопште и у српском песништву посебно није имала ону улогу коју је добила код неких других народа. Ако није, има је сад, а сад је и најважније!

Сам Селимир Радуловић је у својеврсној уводној беседи оценио да је његов песнички живот, „даровима Оног који све дарује, Оног којим је саздано све, испунио два песничка живота”: „Први, окончан крајем осмог десетлећа прошлог века, у оквиру којег сам, без остатка, извршавао налоге занатлијског писма. Писао сам поезију, нисам певао песме! У том се духу, рекао бих, изнедрује деведесет одсто савремене песничке продукције. Мој поглед је, истовремено, ишао и к миту и к неусколебивој песничкој ризници старих стихова, у којој су смештени најлепши песнички узорци у минулих две хиљаде година. И у сенци столетних песничких храстова, као што су Хомер, Данте, Шекспир, Бајрон, Гете, Хелдерлин, Новалис, Кавафи, Тракл, Рилке, тече мој други песнички живот. И, да будем сасвим отворен, с времена на време, излазећи из сенке њихових монументалних крошњи, тражим, промаљајући стидљиво главу, у сунчеву зраку, онај сноп светлости и боја који ми се чини најизазовнијим”.         

    М. Стајић