NENAD ADAMOV O NOVOM DELU „KINTSUGI PORCELAN DUŠE” I TV KOLEKCIONARSTVU Trenuci od kojih se živi

Važno je reći, da nema savršenog čoveka i da smo svi negde kroz život oštećeni, ali nas ti ožiljci, kao vidljiva svedočanstva, čine vrednijim i celovitim u novoj zrelosti - rekao je autor dela Nenad Adamov, dodajući da je „knjiga jedno lično svedočanstvo o suočavanju sa bolom, kad vam život priredi zemljotres, udarac, šta god to bilo i govori o traganju za svetlom u toj tami u kojoj se nađete i u koju ste bačeni”. S Nenadom pričamo o njegovom delu ali i velikoj ljubavi prema kolekcionarstvu TV snimaka.

Kako se vi kao psiholog oporavljate od tih udaraca koje vam je život priredio i da li i samo pisanje u tome pomaže?

 - To što sam psiholog pomaže mi u smislu da imam znanje o ljudskoj ličnosti, o tome šta psiha prolazi kada se desi neki gubitak ili nešto što bi čoveka slomilo na komade, ali to što imam sva ta znanja i alate ne znači da ne postoji bol i težina. Jung je rekao da psiholog jeste neko ko je opremljen znanjem ali to ne znači da je pošteđen borbe.

Pisanje pomaže ali ne sasvim nemoguće je samo kroz pisanje doživeti isceljenje. Mora se mnogo raditi na sebi, mora se mnogo istraživati.

Kada je u pitanju ta tehnika kintsugi, dakle, ponovno spajanje popucalih komadića, čovek je tada u specifičnoj situaciji da bira koliko mu je ono što je nekada bio, koliko mu ti delovi mogu koristiti, a koliko to više ne pripade njemu. Kroz proces sastavljanja dolazite to toga šta je najbolja verzija vas, a odbacujete uloge koje su vam društvo i okolina pripisali i onda kažete: „Ovo više nisam ja, ovo sam bio za ostali svet, to je bila moja uloga, a ovo sam sad pravi, istinski ja”. Vrlo retko i malo ljudi vidi ono što ste zaista vi iznutra.

Imali ste veoma posećenu promociju u Novom Sadu, u čemu je tajna, da li je i to vaše prisustvo u medijima i na Jutjubu?

- Zaista mi je bilo veoma prijatno kako je publika reagovala i kako sam dobio potvrdu da smo im moj tim - recenzenti, izdavač, recitator i ja pokrenuli emocije i interesovanje za knjigu. Ne znam tačno šta je uticalo da galerija Spensa bude puna, ali sigurno je da su mediji i društvene mreže imali priličan uticaj na odziv publike.

Da li je istina da ste kolekcionar starih arhivskih TV snimaka?

- Da, istina je, spadam u ljude koji su odrastali i stasavali uz televizijski program u vreme kada nije bilo interneta, tako da volim da sakupim koliko god mogu TV snimaka svega što me je formiralo kroz sticanje znanja i formiranje mog sistema vrednosti u raznim oblastima - muzike, drame, komedije, dokumentarnih emisija, filmova, šou programa...

Da li ste nostalgično vezani i za televiziju kao nekad?

- Priznajem da jesam i mislim da, iako je televizija uvek obeležje vremena u kom se program emituje, sadržaji uz koje sam se razvijao su nudili mogućnost da se gledaocu prošire vidici u mnogim oblastima nauke, kulture i umetnosti. Da nisam usamljen u toj TV nostalgiji govori i pojava emisija u programskim šemama koje se trude da evociraju sećanja na neke neprolazne ljude i vrednosti kulture.

Imate zanimljive anegdote sa Sonjom Savić i Draganom Šarić Bebi Dol?

- Da, to su više neki događaji vezani za njih. Obe su na svoj način obeležile moje mladalaštvo. Imao sam priliku da gostujem kod Bebi Dol u njenoj autorskoj emisiji „Bla-bla, Bebi art-šou” kao psiholog, da joj pomognem nekim arhivskim snimcima njenih spotova za potrebe nekih projekata, da joj nađem devojke koje su igrale  u pesmi „Krv, sreća, suze i znoj” na zrenjaninskom festivalu... Mnogo uspomena, jer smo porodični prijatelji. A sa Sonjom Savić sam telefonski pričao u TV emisiji koju je vodio Marko Janković i neću zaboraviti kako mi je uz sklopljene dlanove i blagi naklon rekla: „Dobro veče!” To su trenuci od kojih se živi. Tako je TV obeležila moj život.

Aleksandar Filipović

foto: Privatna arhiva