Natali Azule: Knjige su saputnici koji se ne umaraju
Književni susret „čitati, pisati, preispisati” u okviru „Molijerovih dana”, upriličen juče u „StartIT centru”, bio je prilika da se upoznamo sa književnicom Natali Azule, čiji je roman „Tit nije voleo Bereniku” s francuskog jezika prevela Svetlana Stojanović, a 2017. objavila „Akademska knjiga”.
Delo za koje je dobila uglednu nagradu „Mediči” povlači paralelu između lične tragedije savremene junakinje i klasicističke drame „Berenika”, koristeći neobičan književni postupak i poigravajući se istim likovima.
Kakav je odnos između dva pripovedna toka? Neočekivan je reciprocitet između sadašnjosti i prošlosti, čak bi se moglo reći da je Žan Rasin glavni junak...
– Zapravo sam želela da „dopišem” šesti čin Rasinove „Berenike”, nastavak u kojem bismo je videli kako se rastače, kako upija šok patnje, kako želi da umre, a potom se oporavlja. Ono što Rasinova drama uopšte ne prikazuje. Zamislila sam situaciju u savremenom svetu sa istim triom protagonista: Tit, Berenika i Rim. Više od samog Rasina, u središtu pažnje je bol, on je taj koji sve povezuje.
Da li patnja poznaje kategoriju pola? Na jednom mestu pišete kako junakinja kod pomenutog pisca naslućuje mesto na kojem se muški princip sasvim približio ženskom.
– Opčinjavajuće je posmatrati kako Rasin izvodi na scenu žene izmučene, rastrzane patnjom, ali retko muškarce. U njegovo doba ovo je bila osetljiva stvar. Žene u publici su to cenile, dok su mu drugi zamerali, smatrajući njegov postupak za sentimentalizam i oportunizam. U svakom slučaju, nama, iz perspektive današnjeg vremena, to izgleda kao iznenađujuće snažno približavanje ovih principa za jednog čoveka 17. veka, ukorenjenog u estetiku klasicizma, njegovu trezvenost i suzdržanost. Rasinove junakinje su sve samo ne suzdržane.
Za modernu Bereniku kažete: „Zahvaljujući Rasinu, nisu joj bili potrebni ljudi kojima bi se ispovedala.” Na koji način je klasična književnost leči?
– Klasična književnost ne leči, ona je poput vodiča, pomaže nam da razumemo ono što se dešava, da uvidimo da se to dogodilo i drugima. Kada proživljavamo teško iskustvo, knjige su saputnici koji se ne umaraju od naših priča i naše potrebe za empatijom. One su tu za nas, ponekad pouzdanije i od prijatelja.
Koliko se zna o njegovom stvarnom životu? Oko čega ste pleli priču?
– Znamo nekoliko podataka o njegovom detinjstvu, ambicijama i ljudima sa kojima se družio. Naravno da sam se oslanjala na postojeća dokumenta, ali nisam preterivala u tome. Svoju knjigu sam zasnovala na hronološkom praćenju zbivanja, jer u njoj nema saspensa ni intrige. Rasinov životni put je poznat, ali ja sam ga želela ispitati na jedan intiman, neočekivan način, zaći u detalje, prodreti u svest lika.
Da li savremeni Tit umire zbog rastanka sa Berenikom? Postoji li paralela između njenih i osećanja palestinske Berenike?
– Možda, istorija nam to ne otkriva. Može se pretpostaviti da ga je odustajanje od te ljubavi skupo koštalo, ali o tome ne znamo ništa više. Možda je to jedini dokaz na osnovu kojeg Berenika može verovati da ju je voleo. Ja sam pak svoju junakinju zasnovala na Rasinovoj, dodajući joj žestine, osvetoljubivosti i okrutnosti koje ova nema. U izvesnom smislu, moja je čak više rasinovska od svoje prethodnice.
Ima li prostora za tragediju u savremenom svetu?
– Da, pojedini savremeni pisci su preuzimali ovaj žanr, adaptirajući ga, naravno. U pitanju je neka vrsta minimalizma dovedenog do belog usijanja. Komad „Zatvaranje ljubavi” Paskala Rambera je za mene savremena tragedija.
Koliko je roman proistekao iz ličnog iskustva?
– Naravno da se hranio brojnim ličnim iskustvima patnje. Romanopisac uvek ima lične motivacije, a ukoliko ih nema, za mene su takvi autori manje interesantni. U svakom slučaju, svako lično iskustvo biva prosejano kroz rešeto preoblikovanja, roman postaje neka vrsta kotla za destilaciju, što ga, po meni, čini tako uzbudljivim.
S. Milačić