Miloš Petković: Alpinistički uspon

Miloš Petković je pisac kojem je teže pobrojati sva izdanja, nego godine. Mlad i izuzetno vredan, njegov dar su već prepoznale mnoge izdavačke kuće, ljubitelji avanturističkih priča sa autentičnim dahom slovenske mitologije. Po romanu „Tajna stare vodenice“ napravljena je i zapažena predstava Studentskog kulturnog centra Niš, a on stiže i da vodi radionice kreativnog pisanja, organizuje festivale...

Nakon tri trilogije – „Vukovi sudbine“, „Perunov hroničar“, „Legenda o sedam mačeva“, tetralogijom „Patuljci i vile“, Petković se u skorije vreme okrenuo i saradnji sa muzičarima. Nakon knjige „Usnuli zmajevi“ sa Acom Seltikom i scenarija za spot „Bestraga sve“ grupe „Kerber“, počeo je i da piše neobičnu monografiju ovog poznatog benda iz Niša.

Otkud, po Vama, ta popularizacija i ekspanzija fantastike kao književnog žanra u poslednje vreme i kod nas?

- Jedan poseban razlog je sigurno prljava i difuzna svakodnevica, koja nas tera da pobegnemo u nestvarne svetove. Sećam se komentara Džordža Martina da će ostaviti raj hrišćanima, a kad umre, ide u Srednju Zemlju. Naravno, nije on bogohulio, samo se šalio. Baš je lepo kad čovek čitajući knjigu otputuje u neki izmaštani svet sa interesantnim likovima. U tim svetovima merila vrednosti nisu poremećena. Mnogo više ima plemenitosti i hrabrosti. Te priče nam šalju poruku da je neko ko je možda i najmanji, naizgled ne deluje da je za velike domete, spreman da se žrtvuje zarad opšteg dobra. Verujem da to ljude privlači. Drugi razlog bi bio to što su nove generacije više vizuelni tipovi. Više vole nešto da vide, a na to su uticale brojne ekranizacije, da kad čuju kako su serije i filmovi rađeni po knjigama, onda traže to i da pročitaju. U mom slučaju, ja fantastiku zaista volim i mislim da još nije popularna onoliko koliko bi mogla i trebalo da bude. Ona je povezana sa bajkama, a zatim i sa mitologijom. Kao kod nesvesnog, mi ne znamo odakle nešto potiče, a poznato nam je, i onda to sretnemo direktno ili putem metafore u fantastici. Imamo potrebu da se vratimo malo unazad.

Kada spominjete mitologiju, koliko je naša, slovenska, autentična, po čemu se razlikuje od drugih?

- Naša mitologija je jedinstvena, autentična, bar u jednom smislu – i dalje živi putem običaja koje primenjujemo. Pravoslavlje je prihvatilo i zadržalo te običaje, prisvojilo ih. Ono je poput nekog drveta, sa korenom koji je u drevnoj prošlosti. Ja našu mitologiju vidim kao ringišpil kojem ne znamo s koje strane možemo da priđemo. Tu su mitska bića, lokaliteti koji čuvaju priče od zaborava, usmene legende... Najviše sam čitao etnološke knjige Čajkanovića i Petrovića. Sretena Petrovića sam imao prilike da slušam i uživo. Što više istražujem slovensku mitologiju, shvatam da manje znam. Na jednu stvar koju saznam vidim da postoje još tri o kojima ništa ne znam, što mi pokazuje da je ona jako raskošna. Sam panteon tih bogova mi je jako interesantan, jer se može povezati i sa svecima, pa se prave paralele između Peruna i Ilije Gromovnika, Radgosta i svetog Nikole, Mokoše i svete Petke... Grci su, na primer, po svojoj mitologiji poznati na svetskom nivou, a mi tu tavorimo, čudno gledamo na to, a ne bi trebalo. To je ogledalo i za nas.

Kako ste Vi napravili taj spoj?

- Zašto bih pisao o drugim krajevima i izmaštavao druge svetove, ako ih imam ovde. Gde god da sam otišao kod nas u Srbiji, slušao sam zanimljive priče lokalaca, i u Đavoljoj Varoši, i na Vlasinskom jezeru, koje još zovu Jezero lutajućih ostrva... Čuo sam fenomenalne priče podno Stare planine o Starom hrastu... To su priče stare po 700, 800 godina i verovatno su se malo izmenile kroz vreme, ali i dalje se čuvaju i prenose s kolena na koleno. Obilazio sam jednu vodenicu u kojoj se nalaze četiri točka, a prvi se okreće suprotno od kazaljke na satu. Vodeničar mi kaže da tu noću dovode decu koja imaju problem sa govorom i priča da nakon starih bajalica koje još uvek rade neke žene, deca ujutru progovore. Mene je to podsetilo na izreku – melješ kao vodenica – kad neko puno priča. Siguran sam da bi se takve priče negde drugde mnogo više čuvale. Poput reči vampir koja je priznata svugde u leksikonima. Prva pojavljivanja vampira u 17. veku opisivali su bečki komesari, pa su kasnije ti tekstovi stigli i do Engleske, gde je do njih došao i Brem Stoker i kasnije napisao kultni roman „Drakula“. Ne treba to možda da nam bude najvažnije na svetu, ali mi toga ne treba da se stidimo. Sećam se na Sajmu knjiga u Nišu prišao mi je dečak od osam godina, video je moju knjigu „Perunov hroničar“ i pitao da li se tu pojavljuje Herakle. Nabrojao je 12 Heraklovih zadataka kao iz topa, hronološki. Ja sam otišao do jednog štanda da proverim. A kad sam ga pitao o našoj mitologiji, nije znao ništa.

Trenutno radite na knjizi o bendu „Kerber“, kako to ide?

- Citiraću Tolkina da nisu svi koji lutaju izgubljeni. Lutao sam mnogo na tom mom putu pisca. Oprobavao sam se u pisanju dramskog teksta, scenarija za strip, radio sam i scenario za spot grupe „Kerber“ i tada je to dugogodišnje prijateljstvo sa članovima benda preraslo u rad na knjizi povodom 40 godina od njihovog osnivanja. Zamislio sam da to bude malo bajkovito, kao roman, a ne klasična monografija. Kod mene taj „Kerber“ čuva prolaz u podzemni svet. Svojom muzikom pušta sve unutra, a nikog napolje. Tamo su na monolitima ispisana imena njihovih albuma i onaj ko ode dole i stavi ruku na neki od njih, vraća se kroz vreme u muzej „Kerberovih“ uspomena, gde postoje jedna vrata na kojima se pojavljuju njihovi prijatelji s kojima su sarađivali kroz karijeru. Tako mi je omogućeno da pričam sa velikanima muzike kao što je Kornelije Kovač, Aca Seltik, Đule van Gog, Dušan Arsenijević, čovek koji je napisao više od 50 pesama za „Kerber“. Slušajući ih, mnogo toga sam i naučio. Na pola puta smo, ali mislim da će knjiga da bude mnogo interesantna svima koji vole „Kerber“, kao i onima koji ne znaju puno o njima, zato što je puna stvari koje su baš lične. Oni su na prvom mestu jako dobri ljudi, a i sjajni muzičari. Nema kod njih ludila, sujete, arogancije... Meni je to kao planina na koju se nikad nisam popeo, pa ako bi pisac bio alpinista, za mene bi to bio novi uspon.

Igor Burić

Da li je (poslovna) tajna da radite još nešto što je veoma blisko vašem pozivu, a u vezi je i sa strašću mnogih novih generacija – video igricama?

- Radim scenario za veliku svetsku video igru koju radi „Turdaš“ iz Novog Sada. Naslov je „Vorior bladlajn“ ili u slobodnom prevodu „Krv ratnika“. Najavljena je za godinu i po dana. Dug period, ali rad na njoj iziskuje puno vremena, jer je velika i vrlo zahtevna igra. Priča se pojedini likovi mogu da budu i neke poznate ličnosti. Meni je to do te mere interesantno da smo kroz kreativni proces došli do ideje da napišem i istoimenu knjigu koja će imati izdanje i na srpskom i na engleskom i koja će biti temelj za video igru, sa postapokaliptičnom radnjom i glavnim junacima – decom. Za svakog pisca je izazovno da piše kroz dečju primzu. Uvek pomislim na Spilbergove „Gunise“ ili „It“ Stivena Kinga, priče koje su me privlačile, a sad imam i sam priliku da uradim nešto slično.