Милош Петковић: Алпинистички успон

Милош Петковић је писац којем је теже побројати сва издања, него године. Млад и изузетно вредан, његов дар су већ препознале многе издавачке куће, љубитељи авантуристичких прича са аутентичним дахом словенске митологије. По роману „Тајна старе воденице“ направљена је и запажена представа Студентског културног центра Ниш, а он стиже и да води радионице креативног писања, организује фестивале...

Након три трилогије – „Вукови судбине“, „Перунов хроничар“, „Легенда о седам мачева“, тетралогијом „Патуљци и виле“, Петковић се у скорије време окренуо и сарадњи са музичарима. Након књиге „Уснули змајеви“ са Ацом Селтиком и сценарија за спот „Бестрага све“ групе „Кербер“, почео је и да пише необичну монографију овог познатог бенда из Ниша.

Откуд, по Вама, та популаризација и експанзија фантастике као књижевног жанра у последње време и код нас?

- Један посебан разлог је сигурно прљава и дифузна свакодневица, која нас тера да побегнемо у нестварне светове. Сећам се коментара Џорџа Мартина да ће оставити рај хришћанима, а кад умре, иде у Средњу Земљу. Наравно, није он богохулио, само се шалио. Баш је лепо кад човек читајући књигу отпутује у неки измаштани свет са интересантним ликовима. У тим световима мерила вредности нису поремећена. Много више има племенитости и храбрости. Те приче нам шаљу поруку да је неко ко је можда и најмањи, наизглед не делује да је за велике домете, спреман да се жртвује зарад општег добра. Верујем да то људе привлачи. Други разлог би био то што су нове генерације више визуелни типови. Више воле нешто да виде, а на то су утицале бројне екранизације, да кад чују како су серије и филмови рађени по књигама, онда траже то и да прочитају. У мом случају, ја фантастику заиста волим и мислим да још није популарна онолико колико би могла и требало да буде. Она је повезана са бајкама, а затим и са митологијом. Као код несвесног, ми не знамо одакле нешто потиче, а познато нам је, и онда то сретнемо директно или путем метафоре у фантастици. Имамо потребу да се вратимо мало уназад.

Када спомињете митологију, колико је наша, словенска, аутентична, по чему се разликује од других?

- Наша митологија је јединствена, аутентична, бар у једном смислу – и даље живи путем обичаја које примењујемо. Православље је прихватило и задржало те обичаје, присвојило их. Оно је попут неког дрвета, са кореном који је у древној прошлости. Ја нашу митологију видим као рингишпил којем не знамо с које стране можемо да приђемо. Ту су митска бића, локалитети који чувају приче од заборава, усмене легенде... Највише сам читао етнолошке књиге Чајкановића и Петровића. Сретена Петровића сам имао прилике да слушам и уживо. Што више истражујем словенску митологију, схватам да мање знам. На једну ствар коју сазнам видим да постоје још три о којима ништа не знам, што ми показује да је она јако раскошна. Сам пантеон тих богова ми је јако интересантан, јер се може повезати и са свецима, па се праве паралеле између Перуна и Илије Громовника, Радгоста и светог Николе, Мокоше и свете Петке... Грци су, на пример, по својој митологији познати на светском нивоу, а ми ту таворимо, чудно гледамо на то, а не би требало. То је огледало и за нас.

Како сте Ви направили тај спој?

- Зашто бих писао о другим крајевима и измаштавао друге светове, ако их имам овде. Где год да сам отишао код нас у Србији, слушао сам занимљиве приче локалаца, и у Ђавољој Вароши, и на Власинском језеру, које још зову Језеро лутајућих острва... Чуо сам феноменалне приче подно Старе планине о Старом храсту... То су приче старе по 700, 800 година и вероватно су се мало измениле кроз време, али и даље се чувају и преносе с колена на колено. Обилазио сам једну воденицу у којој се налазе четири точка, а први се окреће супротно од казаљке на сату. Воденичар ми каже да ту ноћу доводе децу која имају проблем са говором и прича да након старих бајалица које још увек раде неке жене, деца ујутру проговоре. Мене је то подсетило на изреку – мељеш као воденица – кад неко пуно прича. Сигуран сам да би се такве приче негде другде много више чувале. Попут речи вампир која је призната свугде у лексиконима. Прва појављивања вампира у 17. веку описивали су бечки комесари, па су касније ти текстови стигли и до Енглеске, где је до њих дошао и Брем Стокер и касније написао култни роман „Дракула“. Не треба то можда да нам буде најважније на свету, али ми тога не треба да се стидимо. Сећам се на Сајму књига у Нишу пришао ми је дечак од осам година, видео је моју књигу „Перунов хроничар“ и питао да ли се ту појављује Херакле. Набројао је 12 Хераклових задатака као из топа, хронолошки. Ја сам отишао до једног штанда да проверим. А кад сам га питао о нашој митологији, није знао ништа.

Тренутно радите на књизи о бенду „Кербер“, како то иде?

- Цитираћу Толкина да нису сви који лутају изгубљени. Лутао сам много на том мом путу писца. Опробавао сам се у писању драмског текста, сценарија за стрип, радио сам и сценарио за спот групе „Кербер“ и тада је то дугогодишње пријатељство са члановима бенда прерасло у рад на књизи поводом 40 година од њиховог оснивања. Замислио сам да то буде мало бајковито, као роман, а не класична монографија. Код мене тај „Кербер“ чува пролаз у подземни свет. Својом музиком пушта све унутра, а никог напоље. Тамо су на монолитима исписана имена њихових албума и онај ко оде доле и стави руку на неки од њих, враћа се кроз време у музеј „Керберових“ успомена, где постоје једна врата на којима се појављују њихови пријатељи с којима су сарађивали кроз каријеру. Тако ми је омогућено да причам са великанима музике као што је Корнелије Ковач, Аца Селтик, Ђуле ван Гог, Душан Арсенијевић, човек који је написао више од 50 песама за „Кербер“. Слушајући их, много тога сам и научио. На пола пута смо, али мислим да ће књига да буде много интересантна свима који воле „Кербер“, као и онима који не знају пуно о њима, зато што је пуна ствари које су баш личне. Они су на првом месту јако добри људи, а и сјајни музичари. Нема код њих лудила, сујете, ароганције... Мени је то као планина на коју се никад нисам попео, па ако би писац био алпиниста, за мене би то био нови успон.

Игор Бурић

Да ли је (пословна) тајна да радите још нешто што је веома блиско вашем позиву, а у вези је и са страшћу многих нових генерација – видео игрицама?

- Радим сценарио за велику светску видео игру коју ради „Турдаш“ из Новог Сада. Наслов је „Вориор бладлајн“ или у слободном преводу „Крв ратника“. Најављена је за годину и по дана. Дуг период, али рад на њој изискује пуно времена, јер је велика и врло захтевна игра. Прича се поједини ликови могу да буду и неке познате личности. Мени је то до те мере интересантно да смо кроз креативни процес дошли до идеје да напишем и истоимену књигу која ће имати издање и на српском и на енглеском и која ће бити темељ за видео игру, са постапокалиптичном радњом и главним јунацима – децом. За сваког писца је изазовно да пише кроз дечју примзу. Увек помислим на Спилбергове „Гунисе“ или „Ит“ Стивена Кинга, приче које су ме привлачиле, а сад имам и сам прилику да урадим нешто слично.