In memoriam: Nebojša Devetak (1955–2017)

Devetak je svoju pesničku povest počeo  1970. godine u Sisku, a prvu knjigu je objavio 1984. Otada pa do prerane smrti pišući najviše poeziju, pisao je i prozu i književnu kritiku, objavio je deset pesničkih knjiga i jedan izbor, od  naslova Presudna žeđ ( 1984) do Uzaludno tražeći ono čega nema( 2008), istraživao je pardokse i sudbinu sveta u razmerama   promišljanja smisla pesničke reči,  identiteta i kontroverzne i nesrećne istorijske i kulturne sudbine naroda kome je pripadao.

U Vrbasu, u koji je dospeo po diktatu istorijskih i političkih prilika 1995. nastojao je da nađe utočište, i umetničko i biološko, kao pesnik koji  poeziju održava u razmerama pitanja koja su se nisu ticala samo ličnog života, nego i univerzalne logike osnovnih pokreta savremnog sveta i njegovih predrasuda. Možemo reći da niko od izgnanika, kojima je pesnik i po uverenjima i razumevanju naše zajedničke subine pripadao, nije uspevao da zaleči rane koje su oblikovale njihov svet, koje su potresale njihov život u evokacijam turobnih prizora obezavičajnosti koji su ih nemilice tlačili. Pesnik je prizivo senke jezika koje su ga raspolućivele između jednog izgubljenogi jednog nađenog života, koji i pored sve svoje naklonosti nije mogo da zaleči ono što je već raskomadala i uzdrmala ćudljivost istorijskih nesreća.

Primajući Zmajevu nagradu za doprinos savremenoj poeziji za knjigu Uzalud tražeći ono čega nema, pesnik je, između ostalog, u Zmajevim stihovima našao potvrdu svojih uverenja u davnim stihovima

...Ko će prebrojat rane nam ljute, Pregledat more krvi prosute!

Čija se duša sećat ne žaca:

Gde leže kosti naših otaca!

Ceneći angažovanost kao jedan od modusa pesničkog delovanja, Devetak je isto tako poeziju artikulisao kao umetnost koja reflektuje sudbinu čoveka, kulture, jezika. Njegova raspetost nije bila izbor, nego pre bih rekao diktat u okviru kojeg je on nalazio odgovore po meri prinude koji su bili pesnički, imaginativni, umetnički i potresni. Kultura i istorija su okvir koji nam daju razmere našeg razgovora sa svetom, naša kultutra, nažalost diktatom viših sila baca nam prečesto preteški teret da se pitamo o graničnim vidovima naše sudbina i kao populacija i jednako i kao pojedinačne egzistencije, ostavljajući nam malo mogućnosti da svoju umetnost stvaramo u carstvima slobode. Devetak  je tako svoju umetnost povezivao sa opštim okvirima istorije, sa potresenošću koja je bila mera njegovog i naših života, traganje za trenutkom suočavanja sa svetlom uvida i znanja o tome šta je naša mera i naš cilj.

Bio je predsednik Udruženja književnika RSK od njegovog osnivanja februara 1994. do pada Krajine. Član je Udruženja književnika Srbije od 1989, a Društva književnika Vojvodine od 1996.godine. Devetak je najveći deo svoji pesničkih knjiga objavio u Srpskom kulturnom društvu „Prosvjeta” - među ostalim i Nepoželjni gosti (1984); Zaustavljena projekcija (1988); Uzalud tražeći ono čega nema (2008). Objavljivao je i u BIGZU, Narodnoj knjizi, Filipu Višnjiću i dr. Priredio je Antologiju srpskog pjesništva u Hrvatskoj dvadesetog vijeka, kao i antologiju pesama srpskih pesnika o seobama, izgnanstvu i izbeglištvu „Drumovi su naša otaybina”. Za poeziju je nagrađivan na Ratkovićevim večerima poezije, Borskim susretima balkanskih književnika, Zlatnom strunom Smederevske pesničke jeseni, Pečatom varoši sremskokarlovačke, nagradom Braća Micić, Milan Rakić i Zmajevom nagradom.

Jovan Zivlak