LUKA DRAGANIĆ O NOVOM DELU „NI BOG NE VOLI PDV” Socijalna mimikrija bez fotošopa
Intrigantan naslov knjige „Ni Bog ne voli PDV” ali i šarm autora Luke Draganića privukao je veliki broj ljubitelja knjige na nedavno održanoj promociji u Novom Sadu usred užurbanog izbornog dana, na lenju neradnu nedelju. Ta oksimoronska atmosfera bila je idealna scenografija za Lukinu novu knjigu, koja spaja nespojivo - ono prizemno i duhovno u nama.
U taj svet nas je Luka uveo svojim prvencem „Otkud muva u decembru” koji je nastao, kako kaže, iz potrebe da kaže nešto, što nije uspeo na neki drugi način. S Lukom Draganićem pričamo o njegovom novom delu, o životu u tri grada, klopkama savremenog doba, (ne)empatiji, ali i knjigama koje on rado čita i kojima se vraća.
- Mnogo je knjiga koje su ostavile snažan utisak na mene, a ako moram neke da izdvojim, pa recimo „Rani jadi“ od Kiša i „Zapisi iz podzemlja“od Dostojevskog - rekao je Luka na početku našeg razgovora.
Da li je vaš drugi roman „Ni Bog ne voli PDV” nastavak prvog „Otkud muva u decembru” ili se može čitati nezavisno te ih veže samo par likova koji su preživeli tranziciju iz jednog dela u drugo?
- Prva knjiga se završava rečenicom „nastaviće se”, tako da je drugu moguće čitati kao taj obećani nastavak. Ipak, bez obzira na brojne kohezione činioce koji vežu ova dva teksta, oni se ipak mogu čitati kao zasebna dela. Drugu sam počeo da pišem dok sam završavao „Muvu” jer očigledno nisam želeo da se tako brzo oprostim sa glavnim junakom. Ili možda jednostavno, nisam umeo da joj dam kraj.
Da li montipajtonovski naslovi vaših dela opravdavaju očekivanja čitalaca da sadrže dozu humora u sebi?
- Verujem da sadrže jer ne bi valjalo da u ovom moru crnila još više zamračimo. Iskreno, i bojao sam se da ne pobegnem previše u humor, tako da su i prva, a pogotovo druga, na kraju ipak dosta skraćene. Nadam se samo da taj humor nije previše banalizovan.
U svom prvom delu pišete o našoj stvarnosti, o izgubljenosti i zarobljenosti savremenog čoveka u sistemu, da li je to tema i drugog dela?
- Moglo bi se reći da jeste. Na jednoj od promocija je neko lepo rekao da je ovo roman koji je zaražen virusom empatije. Kroz sedamnaest poglavlja, pokušao sam o socijalnoj mimikriji da pišem jednostavno, i bez ulepšavanja. Ja bih ipak rekao da je ova knjiga možda obolela od neempatije, kroz potragu za nekim smislom.
Spomenuli ste u jednom intervjuu da je sigurna plata i život na jednom mestu znak srednjih godina i svojevrsne zarobljenosti, da li ste zato svoj život podelili na tri grada Nikšić, Herceg Novi i Novi Sad i koliko se vi ili vaše bitisanje u njima razlikuje?
- Pa da, ta tri grada su dominantna, Nikšić, Novi Sad i Herceg Novi u prvoj, a Beograd, kao obećana zemlja nas Crnogoraca, u drugoj. Na žalost, i pored velike želje, nisam uspeo da u toj kreativnoj imaginaciji smestim glavnog junaka na Vračar, jer tamo ipak borave pobednici tranzicije, a naš junak to sigurno nije. On bitiše u Krnjači, sa tendencijom osvajanja Grocke. Gradovi su jako važan element u obe knjige. Dvadeset godina života u Novom Sadu je ostavilo dubok trag, koji će čitaoci, iskreno se nadam, lako prepoznati u romanima.
Kako ljudi mogu da dođu do vaše knjige?
- Internet prodaja, promocije i za dvadesetak dana u knjižarama, to zavisi od izdavača i distributera. Posle novosadske i nikšićke promocije u ovom mesecu, nakon Nove godine nastavljamo: Beograd, Podgorica, Herceg Novi, Cetinje i Lazarevac nas čekaju. I radujem se druženju sa publikom.
Snežana Milanović