ЛУКА ДРАГАНИЋ О НОВОМ ДЕЛУ „НИ БОГ НЕ ВОЛИ ПДВ” Социјална мимикрија без фотошопа

Фото: Приватна архива/Лука Драганић

Интригантан наслов књиге „Ни Бог не воли ПДВ” али и шарм аутора Луке Драганића привукао је велики број љубитеља књиге на недавно одржаној промоцији у Новом Саду усред ужурбаног изборног дана, на лењу нерадну недељу. Та оксиморонска атмосфера била је идеална сценографија за Лукину нову књигу, која спаја неспојиво - оно приземно и духовно у нама.

У тај свет нас је Лука увео својим првенцем „Откуд мува у децембру” који је настао, како каже, из потребе да каже нешто, што није успео на неки други начин. С Луком Драганићем причамо о његовом новом делу, о животу у три града, клопкама савременог доба, (не)емпатији, али и књигама које он радо чита и којима се враћа.

- Много је књига које су оставиле снажан утисак на мене, а ако морам неке да издвојим, па рецимо „Рани јади“ од Киша и „Записи из подземља“од Достојевског - рекао је Лука на почетку нашег разговора.

Да ли је ваш други роман „Ни Бог не воли ПДВ” наставак првог „Откуд мува у децембру” или се може читати независно те их веже само пар ликова који су преживели транзицију из једног дела у друго?

- Прва књига се завршава реченицом „наставиће се”, тако да је другу могуће читати као тај обећани наставак. Ипак, без обзира на бројне кохезионе чиниоце који вежу ова два текста, они се ипак могу читати као засебна дела. Другу сам почео да пишем док сам завршавао „Муву” јер очигледно нисам желео да се тако брзо опростим са главним јунаком. Или можда једноставно, нисам умео да јој дам крај.

Да ли монтипајтоновски наслови ваших дела оправдавају очекивања читалаца да садрже дозу хумора у себи?

- Верујем да садрже јер не би ваљало да у овом мору црнила још више замрачимо. Искрено, и бојао сам се да не побегнем превише у хумор, тако да су и прва, а поготово друга, на крају ипак доста скраћене. Надам се само да тај хумор није превише банализован.

У свом првом делу пишете о нашој стварности, о изгубљености и заробљености савременог човека у систему, да ли је то тема и другог дела?

- Могло би се рећи да јесте. На једној од промоција је неко лепо рекао да је ово роман који је заражен вирусом емпатије. Кроз седамнаест поглавља, покушао сам о социјалној мимикрији да пишем једноставно, и без улепшавања. Ја бих ипак рекао да је ова књига можда оболела од неемпатије, кроз потрагу за неким смислом.

Споменули сте у једном интервјуу да је сигурна плата и живот на једном месту знак средњих година и својеврсне заробљености, да ли сте зато свој живот поделили на три града Никшић, Херцег Нови и Нови Сад и колико се ви или ваше битисање у њима разликује?

- Па да, та три града су доминантна, Никшић, Нови Сад и Херцег Нови у првој, а Београд, као обећана земља нас Црногораца, у другој. На жалост, и поред велике жеље, нисам успео да у тој креативној имагинацији сместим главног јунака на Врачар, јер тамо ипак бораве победници транзиције, а наш јунак то сигурно није. Он битише у Крњачи, са тенденцијом освајања Гроцке. Градови су јако важан елемент у обе књиге. Двадесет година живота у Новом Саду је оставило дубок траг, који ће читаоци, искрено се надам, лако препознати у романима.

Што се тиче питања о сигурној плати и животу на једном месту, односно да ли је то знак средњих година и својеврсне заробљености, све зависи шта човек ради са својим слободним временом. Може да буде замка, али и не мора. До нас је.

Како људи могу да дођу до ваше књиге?

- Интернет продаја, промоције и за двадесетак дана у књижарама, то зависи од издавача и дистрибутера. После новосадске и никшићке промоције у овом месецу, након Нове године настављамо: Београд, Подгорица, Херцег Нови, Цетиње и Лазаревац нас чекају. И радујем се дружењу са публиком.

Снежана Милановић