Ljubomir Simović, književnik: Niko nije pročitao „Boj na Kosovu”
NOVI SAD: Razuđeni stvaralački opus akademika Ljubomir Simović, sačinjen od poezije, eseja, preko čuvenog romana „Užice sa vranama“, dnevnika „Guske u magli“, potom dokumentarne proze i glasovitih drama „Hasanaginica“, „Putujuće pozorište Šopalović“, „Čudo u Šarganu“ i „Boj na Kosovu“, bio je više nego dovoljan povod da ove godine znameniti književni časopis „Gradac” posveti tematski dvobroj posvećem celokupnom opusu ovog stvaraoca.
A pre nešto više od mesec dana i članovi Predsedništva Srpske akademije nauka i umetnosti uručili su ovom , neumornom retoričkom tragaču "Medalju SANU" za 2022. godinu iz oblasti umetnosti. Sve to bilo je povod da s velikim srpskim književnikom u kraćem razgovoru za naš list, rezimiramo njegovu bogatu karijeru.
Da li je Vaša drama „Boj na Kosovu” mogla da na neki način nagovesti ono što ćete posle pisati?
– Kad se pojavila drama Boj na Kosovu, ljudi su već taj naslov doživeli kao veliku provokaciju i mislim da tu dramu niko do sada nije počitao kako treba i da malo ko, a možda i niko ne zna šta se sve u njoj nalazi.
Šta povezuje „Čudo u Šagranu” i „Putujuće pozorište Šopalović”?
– Na to pitanje bi trebalo da odgovaraju pozorišni kritičari, istoričari pozorišta i istoričari književnosti. Prvo: to pitanje je upućeno na pogrešno adresu, a drugo: i da je na mom mestu ovde neki kritičar i istoričar književnosti, ne znam kako bi uspeo da se skoncentriše i da bilo šta kaže.
Znači ponašao bi se otprilike kao guska u magli?
– (Smeh)Hvala na podsećanju na taj naslov, ali oni ljudi nisu guske u magli. Kad sam upotrebio to u naslovu svog dnevnika iz vremena bombardovanja, vi, kao i svaki čitalac, znate na koga sam mislio.
Čini li Vam se da je Vaša poezija nepravedno u senci dramskih tekstova?
– Pa, ja nemam utisak da je ona nepravedno, i da je uopšte u senci dramskih tekstova. Jednostavno, drama je prodornija, jezik drame je prijemčiviji... To je i pitanje i nekog drugačijeg jezika nego što je pesnički. Poezija je zarobljena na neki način u maternji jezik, iako bi po svojoj prirodi ona morala - a i jeste – da bude nešto najotvorenije, okrenuto prema svima stranama.
Da li danas uopšte vredi pisati?
– Otkad pišem – a tome ima više od šezdeset godina – uvek se pojavljivalo takvo pitanje. Moje pisanje ne zavisi od toga da li ima ili nema televizije, da li ima ili nema kompjutera, interneta i svega toga. Poezija je od svega toga starija i vrednija i moćnija i ona će opstati, kao i knjiga uopšte, u svim okolnostima. Onaj ko se lišava knjige živeće nekim mnogo siromašnijim životom i tragično je ako ljudi toga nisu svesni.
Nemanja Savić
