Љубомир Симовић, књижевник: Нико није прочитао „Бој на Косову”
НОВИ САД: Разуђени стваралачки опус академика Љубомир Симовић, сачињен од поезије, есеја, преко чувеног романа „Ужице са вранама“, дневника „Гуске у магли“, потом документарне прозе и гласовитих драма „Хасанагиница“, „Путујуће позориште Шопаловић“, „Чудо у Шаргану“ и „Бој на Косову“, био је више него довољан повод да ове године знаменити књижевни часопис „Градац” посвети тематски двоброј посвећем целокупном опусу овог ствараоца.
А пре нешто више од месец дана и чланови Председништва Српске академије наука и уметности уручили су овом , неуморном реторичком трагачу "Медаљу САНУ" за 2022. годину из области уметности. Све то било је повод да с великим српским књижевником у краћем разговору за наш лист, резимирамо његову богату каријеру.
Да ли је Ваша драма „Бој на Косову” могла да на неки начин наговести оно што ћете после писати?
– Кад се појавила драма Бој на Косову, људи су већ тај наслов доживели као велику провокацију и мислим да ту драму нико до сада није почитао како треба и да мало ко, а можда и нико не зна шта се све у њој налази.
Шта повезује „Чудо у Шаграну” и „Путујуће позориште Шопаловић”?
– На то питање би требало да одговарају позоришни критичари, историчари позоришта и историчари књижевности. Прво: то питање је упућено на погрешно адресу, а друго: и да је на мом месту овде неки критичар и историчар књижевности, не знам како би успео да се сконцентрише и да било шта каже.
Значи понашао би се отприлике као гуска у магли?
– (Смех)Хвала на подсећању на тај наслов, али они људи нису гуске у магли. Кад сам употребио то у наслову свог дневника из времена бомбардовања, ви, као и сваки читалац, знате на кога сам мислио.
Чини ли Вам се да је Ваша поезија неправедно у сенци драмских текстова?
– Па, ја немам утисак да је она неправедно, и да је уопште у сенци драмских текстова. Једноставно, драма је продорнија, језик драме је пријемчивији... То је и питање и неког другачијег језика него што је песнички. Поезија је заробљена на неки начин у матерњи језик, иако би по својој природи она морала - а и јесте – да буде нешто најотвореније, окренуто према свима странама.
Да ли данас уопште вреди писати?
– Откад пишем – а томе има више од шездесет година – увек се појављивало такво питање. Моје писање не зависи од тога да ли има или нема телевизије, да ли има или нема компјутера, интернета и свега тога. Поезија је од свега тога старија и вреднија и моћнија и она ће опстати, као и књига уопште, у свим околностима. Онај ко се лишава књиге живеће неким много сиромашнијим животом и трагично је ако људи тога нису свесни.
Немања Савић
