Knjige koje (ni)je prekrila prašina: Priče iz Meksika

Jer, čak i kada se ostavi po strani misterija o njegovoj ličnosti, svakome iole obaveštenom poznavaocu književnosti jasno je da su Travenovo ime i delo nepoznati mlađim generacijama ljubitelja literature. Čak se može reći da je Traven poznatiji filmofilima jer je remek-delo Yona Hjustona “Blago Sijera Madre” (1948) snimljeno po Travenovom romanu.

Niko ni danas, kao ni za Travenovog života, nije zasigurno znao ko je taj čovek. Traven je odbijao da govori o sebi tvrdeći da znatiželjnici treba da se bave isključivo njegovim knjigama. Zbog svega toga nisu poznati godina i mesto njegovog rođenja mada se često tvrdi da je to bilo 1890. u Čikagu; datum smrti je poznat: 27.3.1969. u Meksiko sitiju. Vremenom su formulisane mnoge teorije o njegovom identitetu od kojih jedna čak tvrdi da je Traven nezakoniti sin cara Vilhelma II (!); najutemeljenija teorija kaže da je Traven u stvari Ret Marut, nemački anarhista koji je posle pada Bavarske sovjetske republike 1919. netragom nestao...

“Priče iz Meksika”, originalno objavljene 1956, ne pominju se često u kontekstu ostalih Travenovih dela. Reč je, naime, o kratkim prozama u kojima se ne insistira na obespravljenosti i eksploataciji Indijanaca već na svakodnevici ispunjenoj trivijalnostima koja, pak, znatiželjnom i predrasuda oslobođenom čitaocu iz Zapadnog “civilizovanog” sveta otkriva srž sasvim drugog sveta. Pisac je krajnje blagonaklon prema običnim seljanima, njihovim životnim načelima i stavovima, te odnosu prema novotarijama koje su im doneli osvajači. Život Indijanaca nije utemeljen na ultimativnom sticanju stvari i “materijalnih bogatstava” (iz kojih proizilazi večita žurba, kalkulisanje troškova i dobiti); čak i kad su suočeni sa zahtevima da uđu u kolo profita, Indijanci imaju svoju logiku koja je suprotna kapitalističkoj - Indijanac ima svoje objašnjenje zašto su njegove korpe skuplje (a ne jeftinije) ako ih pravi u većim serijama. Domoroci drugačije doživljavaju ideje prava i pravde, dok su po pitanju bračne vernosti blizu zapadnjacima ali vrlo lako prelaze iz braka u brak. Njihova domišljatost kada je u pitanju trgovina, bilo da kupuju ili prodaju, zaista je beskrajna (i zabavna za prepričavanje). Mada su izuzetno religiozni starosedeoci veru u nekim segmentima doživljavaju mnogo liberalnije (kada crkvenjak smišlja kako bi Judi našao bolje mesto u crkvi i njenom učenju jer je Judin kip uspeo da vrlo lepo oboji) a u drugim strožije (lopov ozbiljno sklapa posao sa svojim zaštitnikom a rudar, koji je izgubio sat, baca u bunar kip svetog Ante koji ima zadatak da povrati izgubljene stvari a taj posao, uprkos ponuda, ne uspeva da “odradi”).

Traven je napisao 13 knjiga među kojima se izdvajaju romani “O džungli” (objavljeni između 1930. i 1940) koji opisuju teške uslove života i rada Indijanaca na plantaži mahagonija u Čiapasu u Meksiku pre revolucije Emilijana Zapate; seriju čine romani “Vlada”, “Berači pamuka”, “Marš do Monterija”, “Troza”, “Pobuna obešenih” i “General iz yungle”.

Uz “Mrtvački brod” najpoznatiji Travenov roman svakako je “Blago Sijera Madre” iz 1927, surova priča o tragačima zlata u Meksiku.

Knjigu čine dve celine. U prvoj glavni junak je “gringo” koji živi u indijanskom selu gde obrađuje polje i doživljava svakojake dogodovštine i najčešće biva nasamaren od seljana; u drugoj celini su priče sa različitim junacima iz različitih mesta u Meksiku. Osnovni ton svih proza je blago humoran i dobronameran sa nizom urnebesnih situacija čiji je koren u civilizacijskom nerazumevanju. Pisac odbija da poentira i priču završi “udarnom rečenicom” (engl. “panč lajn”) izbegavajući “bombaste krajeve” što prozi daruje šarm prostodušnosti i neposrednosti bez kalkulisanja. Otuda knjiga odiše svežinom i širinom novog sveta koji je, uprkos teškim mukama na koje su Indijance stavili osvajači, u svojoj srži još uvek neiskvaren (a razgaljeni čitalac ne može da ne poželi da takav i ostane). Otuda “Priče iz Meksika”, i posle šest decenija od pojavljivanja, svakako zaslužuju punu pažnju svih znatiželjnih, ljubopitljivih, dobrodušnih ljubitelja pisane reči.

Ilija Bakić