Knjige koje (ni)je prekrila prašina: Petko ili limbovi Pacifika
Poplava verzija Defoovog “Robinzona” je na svojevrstan način anticipiralo vreme budućih klonova, franšiza i slično...
Književni rad Mišela Turnijea, često tvrde kritičari, bio je baziran na transgresiji konvencionalnih granica između parova suprotnosti: afirmacije i negacije, intelekta i telesnosti, muškosti i ženskosti, realnosti i fantazije: “Istražujući ove granice on se uveliko koristi marginalnostima, naročito po pitanjima roda i seksualnosti, na koja stavlja akcenat, verovatno usled sopstvene homoseksualnosti”.
Dakle, često se smatra da je u srži romana “Petko ili limbovi Pacifika” preovlađujuća seksualna orijentacija koja odstupa od norme, prikazana kroz nagoveštaj međurasne želje...
No, šta kazuje univerzalna priča?
Našavši se na ostrvu, Robinzon ne pokušava da se prilagodi okolnostima, da se slije s prirodom i novim uslovima življenja. Jedini njegov lek protiv usamljenosti, koja preti da ga poništi kao biće koje egzistira sa svojom svešću je uspostavljanje savršenog reda i rada pod devizom: ne rasipaj vreme, to je tkanje od kojeg je sačinjen život.
Samujući, odvojen, odsečen od korena, on traži izlaz kopirajući negdašnji, “normalan” život. Otud i zakoni guvernera, nedeljne mise, beskrajna štednja i ulaganje u budućnost koja nikada i neće stići, otud i pokušaj da sva ta pravila nametne i (svom) Petku.
Petko, “divljak”, paganin, otvara mu puteve življenja u vremenu koje ne poznaje merenje: sadašnjost se pretvara u večnost, a on, pod dejstvom sklada sa prirodom, postaje nešto drugo: “bio je mineralne, božanske, solarne mladosti”.
Đ. Pisarev
