Knjiga Kraj beogradske kaldrme Dragana Bosnića

Priče Dragana Bosnića, koji sebe smatra „profesionalnom skitnicom“ i najveće zadovoljstvo oseća kada ranom zorom krene u planinu putrem „koji prate cipele i s mislima koje niko ne prati“, svojevrsno je putovanje u prošlost, koje nagoveštava uzbudljivu avanturu dečaka rođenog i odraslog na beogradskoj kaldrmi šezdesetih godina prošlog veka.

Bosnić piše da do sredine šezdesetih godina, Beograd još nije bio velegrad, ni prostorno ni brojčano, da je na Novom Beogradu bilo samo nekoliko starih paviljona, a na mestu gde su sada blokovi, bile su močvare koje su danonoćno nasipane peskom iz Dunava. 

Zemun je i tada bio varoš za sebe, strogo odvojen od novog i starog Beograda, a Banovo brdo, Karaburma, Rakovica i Banjica bili su mala naselja na dalekoj periferiji grada.

Na beogradsku kaldrmu su dolazili samo pojedinačno budući studenti, koji su kasnije s akademskom diplomom tu i ostajali. Masovno naseljavanje perifernih beogradskih brda počelo je početkom sedamdesetih godina. Do tada je većina beogradskih ulica već bila kaldrmisana. Krajem te decenije narodna milicija je polako počela da se koška s narodom, koji je dotle bezrezervno branila. Narodna vlast je procenila da bi te kocke, koje su se lako vadile, bile snažan argument u rukama naroda pa su ulice brže-bolje presvučene asfaltom, piše u prvoj priči Bosnić.

Bosnić se u druženju s novinarima prisetio svog odrastanja.

Odrastali smo na ulici, kući smo odlazili samo da spavamo, čak nismo išli ni na ručak, nego mast na hleb i ponovo napolje. Današnjim roditeljima, koji nemaju vremena da izvedu svoju decu napolje, to može da bude neshvatljivo, ispričao je Bosnić.

On je pomenuo i da je njegov otac imao telefon koji je opsluživao 100 ljudi, a danas, kako primećuje, vidite četvoro mladih u kafiću, sede i svi gledaju u telefone.

Prema rečima izvršnog direktora „Glasnikovog“ Sektora za izdavanje knjiga Petra Arbutine, Bosnićeva knjiga je priča o gradu koji nije imao velike zgrade, već velike ljude, a novinar Jovan Vučković „Kraj beogradske kaldrme“ vidi kao „sliku vremena koje je nestalo, svedočanstvo o gradu i mladosti koja se neće vratiti“, kada je za jednog dečaka bila avntura tramvajem otići do Košutnjaka.

Od Palilule do Zemuna, od Đerdapa do Kablara, od Trsta do Komiže, Bosnić punih 50 godina govori rečju i foto-aparatom, objavivši preko 1.000 putopisnih reportaža i veliki broj monografija. 

Njegov stvaralački prostor podseća na kaldrmu bez kraja, čije su kocke isklesane koliko rečju, toliko i fotografijom, onom u koju ne stane hiljadu reči. Nego više. Ili manje, nije važno. Važno je da nas fotografija, stopljena s rečju, uči da život posmatramo s lepše strane, kao što to čini ova knjiga, istakao je u pogovoru Vladimir Roganović.