Kazuo Išiguro: Patos smirene ironije

Išiguro je odrastao u Engleskoj, ali je zadržao vezu sa svojim japanskim kulturnim nasleđem i najzanimljiviji delovi razgovora fokusirani su na piščeva zapažanja o razlikama između kultura istoka i zapada. Iako je Išiguro u Japanu proveo tek prvih pet godina života, inspiraciju za pisanje je mnogo lakše pronalazio u japanskim temama.

Reakcija prijatelja, a kasnije i urednika potrvdila je ono što je slutio – japanski okviri pomogli su da ono što se Išiguru činilo provincijalo, iznenada dobije na težini i efektu.

Atomska bomba kao tornado

Poredeći sa ponašanjem zapadnjakinja, način ponašanje njegove majke Japanke bio je “prefeminističko”:

„Kad gledam stare japanske filmove, vidim da se mnoge žene ponašaju i govore istovetno kao moja majka. Žene u Japanu su tradicionalno upotrebljavale drugačiji formalni jezik o muškaraca, a to se danas umnogome izmešalo. Kada je moja majka posetila Japan tokom osamdesetih, rekla je da se zapanjila kad je čula da devojke govore muškim jezikom. - Govoreći dalje o majci, on se osvrće i na njena sećanja na Drugi svetski rat. Ona je bila u Nagasakiju kad je bačena atomska bomba. Kuća se iskrivila od udara, a tek kad je pala kiša shvatili su koliko je oštećena. Krov je prokišnjavao na sve strane, kao da ga je pogodio tornado.“

Ipak, atomske bombe nisu najgore sećanje iz tog perioda: “U podzemnom skloništu fabrike u kojoj je radila svi su bili postrojeni u mraku dok su bombe padale direktno iznad njih. Mislili su da će umreti.”Išigurov otac, takođe Japanac, odrastao je u Šangaju i posedovao je  tipičnu kinesku osobinu da se nasmeši kada se nešto loše desi:

„Opčinjavao me je Šangaj iz tridesetih godina dvadesetog veka. Bio je prototip kosmopolitskog velegrada današnjice sa raznim rasnim grupama u svojim malim četvrtima. Moj deda je tamo radio, i tamo se rodio moj otac. Ispričao mi je razne priče – na primer, kako je deda spakovao pištolj kad je poveo oca u isključivo kineski deo grada de se oproste od sluge koji je umirao od raka.“   

Hrišćani sadisti i savršeni batler

Išigurov otac je bio okeanograf, i predsednik Britanskog nacionalnog okeanografskog instituta pozvao ga je da radi na važnom projektu, pa se porodica preselila u Englesku:

„Putovanje je trajalo tri dana mlaznjakom britanske avio-kompanije BOAC. Sećam se da sam pokušavao da spavam na stolici i da su me ljudi koji su služili grejpfrut budili svaki put kad avion sleti da sipa gorivo. Stigli smo za Uskrs i majka je bila neprijatno iznenađena, kako joj se činilo, krvavim, sadističkim prizorima čoveka prikovanog za krst koji je nasmrt krvario. I te su prizore prikazivali deci! Posmatrano sa japanske tačke gledišta, ili čak sa  marsovske tačke gledišta, čini se gotovo divljačkim. 

Mnogi su smatrali da je lik savršenog engleskog batlera Dživsa iz knjige “Ostaci dana” (prema kojoj je 1993. snimljen i istoimeni film sa Entonijem Hopkinsom u glavnoj ulozi) dao dobru sliku engleskog životnog stila. Išiguro Dživsa vidi kao metaforu određene vrste emocionalne hladnoće:

„Engleski batler mora da bude strašno rezervisan i da se usteže od bilo kakve lične reakcije na bilo šta što se dešava oko njega. Činilo se da je to dobar način da uđem u engleski karakter, ali i u univerzalni deo svakog od nas koji se plaši emocionalnog uplitanja.“

Išiguro primećuje da batleri pripadaju mitu o Engleskoj koji je svugde poznat izvan granica zemlje:  ”Batleri su unosili humor na suptilan način. Ima nekog patosa u smirenoj ironiji njihove opaske u trenucima kad se očekuje izliv emocija. A Dživs je vrhunac tog umeća.”

N. Pisarev