Казуо Ишигуро: Патос смирене ироније
Књижевни часопис “Поља” недавно је објавио интервју са познатим енглеско-јапанским писцем, нобеловцем Казуом Ишигуром. У овом разговору који је превела Наташа Кампмарк, писац се осврће на године младости и своја прва уметничка интересовања, али говори и о инспирацији и креативном процесу при настајању његових најпознатијих књига као што су “Бледи поглед на брда”, “Остаци дана”, “Кад смо били сирочад”.
Ишигуро је одрастао у Енглеској, али је задржао везу са својим јапанским културним наслеђем и најзанимљивији делови разговора фокусирани су на пишчева запажања о разликама између култура истока и запада. Иако је Ишигуро у Јапану провео тек првих пет година живота, инспирацију за писање је много лакше проналазио у јапанским темама.
Реакција пријатеља, а касније и уредника потрвдила је оно што је слутио – јапански оквири помогли су да оно што се Ишигуру чинило провинцијало, изненада добије на тежини и ефекту.
Атомска бомба као торнадо
Поредећи са понашањем западњакиња, начин понашање његове мајке Јапанке био је “префеминистичко”:
„Кад гледам старе јапанске филмове, видим да се многе жене понашају и говоре истоветно као моја мајка. Жене у Јапану су традиционално употребљавале другачији формални језик о мушкараца, а то се данас умногоме измешало. Када је моја мајка посетила Јапан током осамдесетих, рекла је да се запањила кад је чула да девојке говоре мушким језиком. - Говорећи даље о мајци, он се осврће и на њена сећања на Други светски рат. Она је била у Нагасакију кад је бачена атомска бомба. Кућа се искривила од удара, а тек кад је пала киша схватили су колико је оштећена. Кров је прокишњавао на све стране, као да га је погодио торнадо.“
Ипак, атомске бомбе нису најгоре сећање из тог периода: “У подземном склоништу фабрике у којој је радила сви су били постројени у мраку док су бомбе падале директно изнад њих. Мислили су да ће умрети.”Ишигуров отац, такође Јапанац, одрастао је у Шангају и поседовао је типичну кинеску особину да се насмеши када се нешто лоше деси:
„Опчињавао ме је Шангај из тридесетих година двадесетог века. Био је прототип космополитског велеграда данашњице са разним расним групама у својим малим четвртима. Мој деда је тамо радио, и тамо се родио мој отац. Испричао ми је разне приче – на пример, како је деда спаковао пиштољ кад је повео оца у искључиво кинески део града де се опросте од слуге који је умирао од рака.“
Хришћани садисти и савршени батлер
Ишигуров отац је био океанограф, и председник Британског националног океанографског института позвао га је да ради на важном пројекту, па се породица преселила у Енглеску:
„Путовање је трајало три дана млазњаком британске авио-компаније БОАЦ. Сећам се да сам покушавао да спавам на столици и да су ме људи који су служили грејпфрут будили сваки пут кад авион слети да сипа гориво. Стигли смо за Ускрс и мајка је била непријатно изненађена, како јој се чинило, крвавим, садистичким призорима човека прикованог за крст који је насмрт крварио. И те су призоре приказивали деци! Посматрано са јапанске тачке гледишта, или чак са марсовске тачке гледишта, чини се готово дивљачким.
Многи су сматрали да је лик савршеног енглеског батлера Џивса из књиге “Остаци дана” (према којој је 1993. снимљен и истоимени филм са Ентонијем Хопкинсом у главној улози) дао добру слику енглеског животног стила. Ишигуро Џивса види као метафору одређене врсте емоционалне хладноће:
„Енглески батлер мора да буде страшно резервисан и да се устеже од било какве личне реакције на било шта што се дешава око њега. Чинило се да је то добар начин да уђем у енглески карактер, али и у универзални део сваког од нас који се плаши емоционалног уплитања.“
Ишигуро примећује да батлери припадају миту о Енглеској који је свугде познат изван граница земље: ”Батлери су уносили хумор на суптилан начин. Има неког патоса у смиреној иронији њихове опаске у тренуцима кад се очекује излив емоција. А Џивс је врхунац тог умећа.”
Н. Писарев