INTERVJU Zoran Ćirić, književnik: Sebe smatram rokenrol piscem

Među tridesetak njegovih knjiga različitih žanrovskih odrednica, vidljiva je  i lako uočljiva književno-muzička koalicija i prožimanje ove dve vrste umetnosti. To je, reklo bi se, osobeni prozni pečat ovog pisca, bilo da se radi o romanima, esejima, kolumnama ili pričama.

Po Ćirićevoj knjizi „Nišvil” nazvan je sada već globalno poznat niški yez festival, a povod za razgovor s ovim književnikom je njegova nova knjiga „Magični geto“, koja je, opet na tragu njegovih ranijih knjiga, puna opservacija i fascinacija muzikom - od bluza i yeza, a u slučaju pomenute knjige najviše rokenrola. Ugledni kritičar Žikica Simić o pomenutoj knjizi, između ostalog navodi: „Dok svet tone u farisejstvo, Magični piše o rok muzici. Uzaludan posao, neko bi rekao. Netačno“...

Bilo da je reč o popularnoj ili visokoj kulturi, (pseudo)mitologiji i inim društvenim pojavama, Ćirić je uvek dosledan vlastitom književom vjeruju“, što je u kraćem razgovoru za „Dnevnik” i potvrdio.

Mitologija u Vašim delima, od niške, preko beogradske, do sage o Magičnom Ćiri uvek je prisutna?

- Saga o Magičnom Ćiri je više onako deo južnjačke mitologije, znatno šire od Niša, i taj mitski grad Nišvil je poprište događanja u većini mojih romana i priča, nema baš mnogo zajedničkog sa mojim gradom. Čak sam u Beogradu mnogo puta čuo da zapravo mnogo više liči na Beograd po nekoj svojoj urbanoj ikonografiji, po onome što se događa i po vrsti karaktera, no što bi imao veze sa Nišom. To je baš onako književna tvorevina, dakle jedna izmišljotina koja je vremenom, koliko mogu da vidim, poprimila status mita. Magični Ćira, kao glavni junak mnogih mojih romana, živ je u medijima, paralelno kao i u mojim knjigama.

Vaše priče odišu ne samo ovdašnjom atmosferom, nego ima tu i Nju Orleansa i Tenesija. Dakle, ima kod vas malo i Bukovskog?

- Bilo ga je mnogo više ranije, u mojim knjigama iz devedesetih, ali uvek je na neki način prisutan, budući da spada u moj najuži krug omiljenih pisaca, i to je neki trajni uticaj, kao neki fluid, i to je to. Primerice u „Tvrdoj ljubavi“ baš ga i nema puno, jer tužna je, onako emotivna knjiga, u nekom skoro sentimentalnom ključu, tako da – možda pozni Bukovski bi mogao da ima veze sa tim, ali pošto je to obimna knjiga, priča razgranatih priča, različiti uticaji se tu susreću, prerpliću. Ja sam ranije bio dovođen u vezu sa njim, što je meni inače jako drago, pa je, eto ostala ta neka sintagma srpski Bukovski, pa sad... bože moj, što se mene tiče - nemam ništa protiv da u mojim knjigama nađu uticaje Bukovskog, ili ne znam već šta, ali ja kad sam to pisao, mnogo više je tu bilo nečeg autobiografskog, događaja iz privatnog života, i nešto vezano za tu mitologiju popularne kulture, ali rekao bih više prve polovine dvadesetog veka, više onaj klasični Holivud, više vazano za bluz i džez majstore tog vremena, kada su ti žanrovi bili na vrhuncu.

Kad smo seć dotakli bluza i yeza, šta privatno slušate od muzike, s obzirom da se i muzika dosta pojavljuje u vašim delima?

- Pa ja sebe i smatram rokenrol piscem, ili pop piscem, svejedno, pošto je referentna pop kultura prisutna u svakom mom tekstu. Privatno već godinama slušam, ono što Žikica Simić i ovi ostali kritičari u Americi ili Engleskoj nazivaju Amerikanom. Likove poput Brajana Adamsa, Pola Vesterberga, Sindi Vilijams, ili grupe kao što je Vilko. Zapravo, kao da sam se podmladio, slušam ljude koji haraju već godinama na toj nekoj, da kažem, alternativnoj američkoj rokenrol sceni.

Nemanja Savić