Dragan Velikić: U tesnoj pižami

U pitanju je vrsta ispovedne proze, tačnije zbornik kolumni koje je ovaj stvaralac pisao za Nin u periodu od 2018. do prošle godine. Iako žanrovski odudara od onog čime se ovaj autor u svojoj književnoj karijeri bavio, poetički ona je na tragu svih prethodnih Velikićevih knjiga. O inspiracijama, književnim uzorima, poetici i diplomatiji ekskluzivno za naš list ovaj književnik je dao kraći intervju.

Džojs, Berberova, Orfelin, Šeli, Dima, Bajron, koji se pominju u vašim knjigama, u kolikoj meri su direktno učestvovali u građenju Vaše književne poetike?

– Pa, Džojs najviše, s činjenicom da je živeo u gradu u kom sam ja odrastao, tako da ja nisam nikakav „Džojsijanac“, ali sama ta činjenica... Via Pulu, moj prvi roman, zamislio sam kao grad kroz koji su prošli slavni ljudi, ali onda je tokom pisanja se sve okrenulo, jer sam pročitao njegove priče Mrtvi. S druge strane, Uliksa sam pročitao tek na studijama. Dakle, nisam „Džojsijanac“, ali jeste mi taj koncept beskrajnog dana blizak. I uopšte – volim Džojsa. U vreme studija nisam pisao, ali sam jako puno čitao, i ostao sam veliki ljubitelj knjiga. I sigurno da su sve one u slojevima uticale, ali ako bih izdvajao nekog čiji uticaj posebno prepoznajem – ima tu malo Itala Sprema, pa i Nabokova u nekim postupcima, Crnjanskog, Kiša... Tišmu jako volim, nažalost otkrio sam ga kasnije - mada nikada nije nažalost.

Opirete se svrstavanju u postmodernu?

– Da. Ne zato što imam nešto protiv postmoderne, nego zato što smatram da imam neke koordinate koje ne mogu da se smestiti u to jedno odelo koje je unapred smišljeno da bi bi bilo protivteža nekoj realističkoj, zavičajnoj literaturi. Jednostavno, pisac sam od krvi i mesa, i kao takav svaka mi je pižama koju mi kritičari žele obući – tesna. Nek se bave mojim delom ako žele da se bave, a ne da me stavljaju u neku fijoku, kao što rade sa većinom pisaca... Ali dobro, nisam nezahvalan: o meni su pisali uvek, tako da nisam prećutan, ali, smatram da samih pravih tumačenja nema mnogo. Mislim, onih tekstova koji zaista nešto znače, a ne hvalospeva – to me ne zanima.

Kako iz Vaše perspektive izgledaju diplomatsko-književne paralele: međuratna sa Dučićem, Rakićem, Andrićem i ova skorašnja sa Kovačevićem, Velikićem, Basarom..?

– Završio sam gimnaziju u Puli a moj maturski rad je bio Srpska moderna poezija. Dakle: Dučić, Rakić, Šantić i Dis, Andrić... Andrić i da nije pisac, ostao bi upamćen kao veliki diplomata. Tu nema pravila, mislim da je pitanje ambasadora pre svega – gde ste. A ja sam bio na, u datom trenutku, jednom veoma teškom mestu, u Beču. Dakle, to nije sinekura, to nije tenis, to je radničko zanimanje. Kad kažem radničko, mislim, ima da se dobrano oznojit. U tom smislu mislim da je jako važno da je čovek/diplomata komunikativan, da pravi kontakte. U tom poslu video sam da mi mnogo znači upravo moja široka kultura. Dakle, u nekom opuštenom razgovoru uvek nađete neki način da priđete određenoj temi za koju možda i niste specijalizovani, ali prosto napravite nekakav most. To i jeste najvažnije za ambasadora.

Dokle će se Dragan Velikić baviti pisanjem, ponestaje li Vam motiva?

– Ja sam pisac za ceo život... Skoro...

Nemanja Savić