Dostojevski: Nije stvar u vestima, nego u zadovoljstvu kada ih čovek sluša

Gotovo lakonskim stilom, u punom sažetku, pisac nam sferično razjašnjava i rasvetljava likove kojima je bogatio riznicu svetske knjige. Isledno opisujući duševno potresne trenutke kojima je bivao okružen zadirao je svojim kreativnim priviđenjem i snovima do same krivice koja je i iz podsvesti nagrizala njihove živote.

„Nije stvar u vestima, nego u zadovoljstvu kada ih čovek sluša“, pisao je Dostojevski zadirući u samu suštinu glasine istovremeno rasvetljavajući zanos i revolt u trenutu primljenog glasa. Uzmimo, primera radi, činjenicu kojom je ljudsko biće i danas zaokupljeno: „Svaki čovek trči skandalu, to je neka ljudska osobina“, naravno, ide uz opasku, samo da ja nisam okosnica toga skandala nad kojim likujem i nad čijim se pikanterijama naslađujem. Dalje zadiranje u toj i takvoj osobini razotkriva i nastajanje mogućne priče.

Dostojevski je bivao u punom prezentu stvaranja duboko zaronjen u stvarnost koju je i sam živeo. On svedoči delo književnog sabrata iz Engleske ovako: „Dikens nikada nije video Pikvika sopstvenim očima, nego je uočio samo u raznovrsnosti one stvarnosti koju je posmatrao, i tako je stvorio lik i predstavio nam ga kao rezultat svojih posmatranja.“ Stvarnost je sama po sebi žestoka i fantastična fascinacija, zavodljivo opasna, kreativcu je tu samo duševno oko mikroskop od hasne. U datom refleksu posmatranja slučaj ume da blesne, na prvi pogled da ti se učini i beznačajnim ta, recimo, pojava; i ako dublje zaroniš, u tom blesku ćeš sagledati nešto naočito što zadire u samo jezgro problema koje je kadro ustalasati i javno mnjenje i samoga pojedinca. Čiji je zločinac sluga u potezanju revolverskog oroza? Uostalom, ko poteže rekvizitu kojom se zločin čini i koji je to ambijent javnog mnjenja u tom događanju? Raskoljnikov je napisno uknjižen u Rusiji, ali to ne znači da odgovorno nije prisutan u Americi ili Kini, pa i među nama.

Uzmite bilo koje novine, osluhnite radio, nemojte zaobići ni televizijski ekran i biće vam jasno koliko je Dostojevski neumoljivo u pravu: „Laž prihvaćena kao istina uvek ima opasan izgled.“ 

Poznato je da se Dostojevski upuštao u poduže razgovore sa prosjacima i uličarima, on je i među probisvetima tragao za ljudskim licem i često puta bi se u razgovoru zaigrao sa decom. Radoznalo upitno je zalazio u zapuštene kutke predgrađa Sankt Peterburga. Umeo je živeti nevolju od koje nikada nije zazirao, ta ona je i u njegovoj senci bila gusta kao katran. „Volim, hodajući ulicama, da gledam nepoznate prolaznike, - pisao je - da proučavam njihova lica i odgonetam: ko su oni, kako žive, čime se bave i šta ih posebno u tom trenutku zanima?“ To i jeste važna stavka u zanatu koja se zove prozni pisac. Jasno je kao dan: „Samo genijalan pisac i snažan talenat uspeva da prikaže tip na savremen način i da ga ponudi svojevremeno; oni obični pisci slede ga, manje ili više ropski, radeći po gotovim šablonima.“ Njegova književna receptura je neumoljivo precizna i zahteva temeljne radne sate nad hartijom, nad svakom modricom ispisane reči, a valjan je recept šta i kako zašarati rukopisno u književnoj kritici.

„Poznato je da polovina tuge otpada ako samo pronađeš nekoga ko je za to kriv pred tobom, a još mučnije ako nikako ne nađeš nikoga.“ Lucidan pisac po Dostojevskom ne lovi beležnicom tipične reči vezane uz profesiju (trgovac, lekar, glumac, pekar), nego osmatra geste u činjenju, lovi pohotu oka, glasove u izgovoru, odevne predmete...

Dostojevski je uzorno iščitavao Jevanđelja (Novoga zavjeta). O toj svetoj knjizi svedoči i ova istina: „Četiri godine je ležala ta knjiga pod mojim jastukom, na robiji. Čitao sam je s vremena na vreme, čitao sam je i drugima. Na njoj sam jednog robijaša naučio čitanju“. U životnim raspravama sa samim sobom, a žešćih rasprava od takvih nema, oslanjao se na umne opažaje i oporuke apostola Pavla. Izrečene misli ovoga apostola važile su mu kao ishodišta, pouzdani oslonac, sopstvenih promišljanja. Do zadnjeg životnog trena zahtevno je bio okrenut iščitavanju Jevanđelja. Jasno je telegrafisao perom: „Proglašavajući čoveka odgovornim, hrišćanstvo mu time priznaje slobodu“, ali to priznanje (nije zdravo za gotovo), sledi tek onoga trenutka kada delom pokazuješ šta činiš spram bližnjih u toj slobodi koju živiš, priznanje nije olako dato baš tom i takvom, uslovno, odgovornom čoveku.

I konačno, upozorava Dostojevski, marne čitače istorije i one nacionalno bahate i zaboravne: „Čovek ideje i samostalne nauke, aktivan čovek stvara se samo u toku dugotrajnog samostalnog života nacije, kroz njen vekovni mukotrpni rad – rečju, njega stvara ukupni istorijski život zemlje.“ Stoji marno upozorenje velikog pisca, da se uzmeš na um nad minulim vremenima, da ne upadaš u vrtloge ucena, gluposti i nasilja, da bdiš nad knjigom i sveukupnom majstorijom i naukom koja ostvaruje prozorsko okno u Svet zagledano neimarskim okom i mikroskopom sofisticirane minutaže stvarnog i mogućnog zarad dobrog i plemenitog u trajanju.

Milutin Ž. Pavlov