Da li je napisano slovo kocka bačena u vetar

On poput Marsela Prusta, oživljavajući otiske minulog vremena, upozorava koliko je prošlost segmentirana u ovom prezentu za sutrašnji dan. Njegovi kritički nalazi i uočavanja imaju svoja fina naravoučenija. (MOJE, Arhipelag – Beograd 2019). Nema dodvoravanja u njegovim slovnim slogovima. Knjiga je mali triptihon koji se iščitava u punom dahu iza čijeg raščitavanja te ne napuštaju lica čije senke s konjima utvarno razvejavaju zabate ravničarskog i ne samo tog pejzaža sa pečatnim krešendom, ako hoćete, o svim usudnim materama našim, pred čijim venoznim rukama je zastajalo i opusno oko Miloša Crnjanskog. Ima u ovoj knjizi Srđana V. Tešina puno toga, i sa tim njegovim rođačkim ženskinjama koji bližim a koje i daljim, nekog fino satkanog dosluha sa „Dnevnikom o Čarnojeviću“ M. Crnjanskog.

To opisanije Srđana V. Tešina kojim portretiše rukopisno skromnu, a upečatljivu zaostavštinu svoje matere, a i njenu temeljnu i opažajno mudru tihanost jeste retka kap izdvojena iz slikovito jasnog životnog pljuska. Ona, Milica, devojačko Zrnić, ostala je kao trajno svetla nit koju i danas nosim u sećanju na zavičajnu Kikindu. Te njene, belim strofama, stihovane ravničarske etide, koje njen sin Srđan V. Tešin, hronološki ređa u knjizi, u samom začetku odredile su njenu pevaniju pomerenu sa nadrealističke tačke pevanja, koja je bila šezdesetih, minulog 20. veka, dominanta u premišljanju lirike, među nama i ovde, ka kubizmu, što je baš u poeziji vraški izazov. Nju nije privlačio nadrealni impresum. Marila je imažinizam S. Jesenjina. Ona je u toj svojoj pojavnosti bila jedna, u tom smeru pevanja je ostala sekventna. Nije bila olako pričljiva. Više je volela Lorku nego Sen Džon Persa. I Radivoj Šajtinac je u to vreme rado deklamovao Lorku. U to doba stihovi Dušana Matića, Izeta Sarajlića i Žaka Prevera govoreni su naizust. Nisu bila idilična vremena, ali jesu bila kudikamo uljudnija. Pronicljiva u opažaju, zastala bi da pribeleži gdekoju reč. Uvek je pri ruci imala olovku i beli tabak hartije. Jednom mi je rekla uz blagi osmeh: „Eh, kada bih mogla zapisati taj pretihi šum hartije među prstima.“ Sećam se, nekom prilikom, bio je lep, sunčani dan, išli smo do varoške Pošte lipovog sokaka u Kikindi (ugao Generala Drapšina), slala je stihove, pod šifrom, na literarni konkurs, zasmetala joj je neka reč u stihu već prekucane pesme koju je nakon ispravke trebalo ponovo provući kroz pisaću mašinu. Ušli smo u prvu advokatsku kancelariju i zamolili učtivo sekretaricu advokata da tu pesmu sa ispravljenim stihom prekuca. I Milica je bila ovenčana prvom nagradom, a bilo ih je još... Da, bila je iskrena i verna Penelopa ocu V. Srđana Tešina... Putevi su nam se razišli, njen studentski toponim bio je Beograd, a meni Novi Sad. Vreme me je u to uverilo, njeno strpljenje nikud nije žurilo... Dogodilo se: „Danas je mojoj majci rođendan – ispisuje Tešin – da nije u četdesetšestoj poginula u saobraćajnoj nesreći, koja se dogodila, baš ispred zgrade u kojoj smo godinama živeli, sada bi napunila sedamdeset četiri godine. Stariji sam od moje majke.“ Zaridao sam kao konj, kako bi Banaćani kazali, nad otvorenom knjigom.

U čemu je sugestivnost ovog književno-pečatnog triptiha? U prvom redu pisac nam predočava genezu pisane reči uporednom analizom pesme koju je napisao davne 1961. godine Danilo Kiš pod naslovom „Zlatna Kiša“.

Svim navodima u knjizi Milica Zrnić je antipod. Nije ugledala nikad knjigu svojih pesama, ostale su razasute, da nam ih sinovljeva ruka ovom knjigom predoči. Fotografsko pamćenje, smisao za detalj, intrigantno je pesnikinju uvodilo u „nakos“ i „nagaz“, upotrebljavam njene izraze, geometrijski postavljene pesme gde otkosni fijuk „paorskog“ dočarava snop i strnište ječmenog klasja. U slučaju ove knjige, sticajem okolnosti, svedok i čitalac sam istovremeno.

Knjiga Srđana V. Tešina je na momente lahorno pamfletski intonirana, što smatram vrlinom, sa intermeco-naznakama kao indikacijama ove intimne sage. Postmoderno usloženi fragmentarij knjige jeste i ganutljivi uput za neizvežbanu ruku koja se sprema da nadživi san sopstvenog traganja ka smislu pisanja. Zar nam se ne čini da „Kraj meseca dočekujemo/ svako sa svojom kišom“ jer su nam „Sobna vrata na uzglavlju sveta“ surovog i sirovog, dodao bih bez uvijanja, a šta ćemo i kako ćemo sa kockom bačenom u vetar, čuveno je upitno vajkanje i samog Hamleta potpisanog da li samo Šekspirovom rukom?!

Milutin Ž. Pavlov