Bojno polje Društvena mreža

Priča je i ovom izdanju bila zapažena kako zbog svoje aktuelnosti - u njoj je reč o katastrofalnim poplavama koje su zadesile Srbiju u leto 2014. godine - tako i zbog jedinstvenog spoja ozbiljnih tema i humornog odmaka od njih. Bezmalo deceniju kasnije pojavljuje se, u izdanju „Lagune“, roman „Poplavljeni um“ u kome znatiželjni čitalac nalazi (barem nominalno) isti zaplet ali je čitalačka pozicija sada umnogome promenjena prolaskom vremena koje je (na žalost svih nas) potvrdilo većinu teza iznetih u delu iz 2014. godine jer ni jedan od problema u međuvremenu nije razrešen a mnogi su se dodatno zakomplikovali najavljujući daljnje probleme.

Zaplet započinje bespoštednim borbama na najvećem, najžešćem i najbesmislenijem od svih bojnih polja u ljudskoj istoriji – na društvenim mrežama i forumima. Celomudrene stavove smenjuju optužbe o izdajnicima (koga drugog nego nebeskog, srpskog naroda) odnosno panegirici herojima i braniocima nacionalne časti i svetih vrednosti predaka. Kada, pak, usledi poziv za konkretnu akciju – pronalazak moguće HAARP antene u blizini Beograda – ispostaviće se da to daleko prevazilazi želje i volju žestokih diskutanata koji se ponašaju kao i njihovi istorijski prethodnici salonski revolucionari-socijalisti-borci za oslobađenje robova koji su prljavi posao terenskog rada u realizaciji ideja za koje su se zdušno zalagali u toplim salonima, komotnoj odeći, uz bogato posluženje i fina pića prepuštali drugima sa statusom potrošnih bednika. Tako se kao učesnici ekspedicije, na zakazanom mestu, pojavljuju samo dva dobrovoljca: Beba, samohrana prodavačica viršli i Mrvica, rodoljub mekog srca u medveđem telu.

Glavni organizator, Momir, dotadašnji političar-aktivista koga su progutale i ispljunule „velike ribe“, kasni na zbor koji je zakazao jer ima – proliv. Filip, njegova senka razapeta između obožavanja i povlađivanja Momiru i sopstvene životne nesigurnosti, uspeva da spreči grotesknu propast poduhvata pa „Četvoročlana banda“ kreće na put probijajući se kroz zagušeni Beograd u pravcu Barajeva i seoceta Beljina koje je cilj njihove (naravno nepripremljene) misije. Usput, Boba, koja ne veruje u priču o HAARPu, i Mrvica, koji veruje da tu ima nečega, razglabaju o svemu i svačemu, o zaverama protiv srpskog naroda, velikim silama koje nas mrze i majčici Rusiji, na čelu sa Putinom, koja nas voli i štiti, o tajnim eksperimentima, zaprašivanjima ljudi iz aviona... Filip je sporedni učesnik u diskusijama dok je Momir sveden na indisponiranog kukavca koji ume tek povremeno da plane, posebno kad ga Beba iznervira. Što su tragači bliži cilju to im češće prilaze neobični tipovi (pumpayija, retardirano dete, uglađeni kafanski gost), obilaze ih skupi automobili, atmosfera je sve sumornija i zloslutnija. Konačno otkriće antene vodi u eksplozivno finale sa krvavim obračunom, pojavom strane vojske koja sprovodi nekakve eksperimente i silaskom u bezdan podzemnih bunkera...

Mešajući žanrovske matrice – socijalni roman, roman misterije, roud roman, horor, naučnu fantastiku – autor stvara funkcionalnu celinu kojom, osim u finalnom segmentu, dominira prepoznavanje i analiza tekuće nam stvarnosti. S jedne strane je moćno sredstvo – internet – koje svima dozvoljava da se oglase a, s druge, nemerljivo neznanje i glupost pomešani sa nadmenošću i patološkom željom da se dobije priznanje sopstvene mudrosti, makar i od buljuka bezimenih entiteta. Internet dozvoljava svakome poslovičnih „15 minuta slave“ makar i među intelektualno inferiornim anonimusima (skrivenim iza „nikova“). Neodgovornost za sopstvene reči i stavove od mnogih čini samozvane i samoljubive junake u virtuelnom simulakrumu stvarnosti, o kome je pre tri decenije pisao Žan Bodrijar. A pozicija anonimnosti i izricanja stavova bez posledica idealno je tlo za bujanje svakovrsnih zaumnih teorija o vladama u senkama, podlim planovima o trovanju masa...

Nikakva racionalna i stručna objašnjenja neće pokolebati zagovornike teorija zavera jer oni priznaju samo svoje fiksacije. Naravno, od kako je sveta i veka, postojale su i širile se teorije o zaverama ali je 21. vek njihovo zlatno doba. Ristić uspeva da „uhvati“ i na papir prenese strasne monologe „poplavljenih umova“ koji zdušno raskrinkavaju zavere (i smišljaju nove), a čiji idol je Stevan Kraljević, pisac bestselera „Pokoreni um“ koji se od nacionalne tematike izdiže na nivo belosvetskih zavera. Zahvaljujući reminiscencijama svakog od aktera, koje upotpunjuju njihove psihološke profile, dobija se širi i dublji uvid u neveselu svakodnevicu zemlje u glibu (materijalnog i mentalnog) siromaštva, korupcije, haosa, kriminala i tajnih državnih službi te politikantske demagogije. Otuda je konačna slika sadašnjice ovih prostora slika potpune i trajne beznadežnosti.

Ilija Bakić