Još jedan biser Olivera Frljića

Humor ima svoju psihološko-fiziološku i društvenu funkciju. Neki filozofi (Eugen Fink, na primer) su se takmičili da dokažu kako je čovek zapravo homo ludens (čovek igre), a ne homo sapiens (čovek razuma).

Reditelj Oliver Frljić je pre nekoliko godina već pokazao svoje komičko lice, Nušićevom “Gospođom ministarkom”, baš tamo gde je napravio “Jazavca u Kerempuhu” - u Satiričkom kazalištu “Kerempuh”,  odakle je ovih dana u Novom Sadu odigrana njegova komedija “Jazavac u Kerempuhu”. Frljić ju je napisao zajedno sa protagonistima, glumcima Rakanom Rušaidatom, Borkom Perićem, Vilimom Matulom, Hrvojem Kečkešom. Preciznije, “Jazavac u Kerempuhu” je stend-ap komedija. To znači da jedan glumac sve vreme stoji i priča viceve, što je, dakako, pojednostavljeno objašnjenje, ali prilično tačno, jer forma stend-apa ne dolazi iz pozorišta, nego iz klubova (kafane).

Kod Frljića i njegove dobro probrane ekipe glumaca, stend-ap, naravno, nije samo to “stajanje i pričanje viceva”. Očigledno je da postoji fiksiran mizanscen, ali i prostor za improvizaciju, bez kojeg autentična scenska komika gotovo da i ne postoji. Organizovane su i međuscene koje vežu četiri individualna nastupa, a dramaturški (Dora Delbjanko), cela predstava besprekorno funkcioniše kao jedan čin.

“Jazavac u Kerempuhu”, kao što joj naslov kaže, polazi od bivšeg imena zagrebačkog satiričkog kazališta, promenjenog raspadom Jugoslavije, kao što su promenjena mnoga imena ulica, trgova i drugih gradskih toponima. Ovu priču priča Rakan Rušaidat (Arapin), koji je i sam imao nevolja sa imenom, ali ga, jasno je, nije menjao. Borko Perić (Srbin) će učiniti sve da vas zasmeje do suza pričom o Isusu koji preko Ljuštine (upravnik “Kerempuha”) hoće da dođe do Bandića (gradonačelnika Zagreba), jer mu ni Bog Otac ne može pomoći da dobije lokal u centru.

Međutim, Isus se zbunio... Pola Hrvat - Pola Mađar, inače Selebriti i Humanitarac, Hrvoje Kečkeš govori o poseti poplavljenom selu Gunja, gde se “telepromptovao” u prošlost kako Antun Mihanović ne bi napisao stihove “Teci Dravo, Savo teci”, inače delove hrvatske himne zbog čijeg intoniranja dolazi do panike u Slavoniji... Vilim Matula, jednostavno Glumac, tu je da pokaže kako se stend-ap igra na sceni, a ne samo da zasmejava publiku pošalicama. Tu je da pokaže nivo, a ne da se češe ispod stomaka, nastojeći biti smešan. On završava u najvećoj vulgarnosti od svih, pominjanju reči koje počinju na “k”, pa prelaze u “p”...

Ovi sažeci će i bez podrobne analize pokazati koliko je studiozno Frljić pristupio humoru koji je u vezi sa onim što ga u današnjem pozorištu zanima: neelitistička umetnost, aktuelan pozorišni jezik, uloga glumca kao društveno odgovorne osobe, politički angažman.

Sve to briljantno je dovedeno u vezu sa izrugivanjem ad hominem, rasizmom, nacionalizmom, šovinizmom, terorizmom, religijskim fanatizmom, svim onim pojavama koje i te kako treba ismevati ne bi li ljudima došlo iz dupeta u glavu kako su zapravo smešni oni. Oni sami i oni koji sistem u kom su takve pojave legalno diskriminisane ali legitimno afirmisane.

I da, pošto je predstava zaista urnebesno duhovita, treba natrljati malo nos i svima onima koji su, poput likova koje igraju navedeni glumci, uvek žurili da nekog okarakterišu, to jest, okarikaturišu kao ovakvog ili onakvog. Sa “Turbofolkom”, “Kukavičlukom”, “Hamletom”, “Jazavcem u Kerempuhu”, “Kompleksom Ristić”, Frljić se pokazao kao reditelj čiji jedan pamflet vredi više nego mnogi voluminozni opusi.

Igor Burić