Још један бисер Оливера Фрљића

Хумор има своју психолошко-физиолошку и друштвену функцију. Неки филозофи (Еуген Финк, на пример) су се такмичили да докажу како је човек заправо хомо луденс (човек игре), а не хомо сапиенс (човек разума).

Редитељ Оливер Фрљић је пре неколико година већ показао своје комичко лице, Нушићевом “Госпођом министарком”, баш тамо где је направио “Јазавца у Керемпуху” - у Сатиричком казалишту “Керемпух”,  одакле је ових дана у Новом Саду одиграна његова комедија “Јазавац у Керемпуху”. Фрљић ју је написао заједно са протагонистима, глумцима Раканом Рушаидатом, Борком Перићем, Вилимом Матулом, Хрвојем Кечкешом. Прецизније, “Јазавац у Керемпуху” је стенд-ап комедија. То значи да један глумац све време стоји и прича вицеве, што је, дакако, поједностављено објашњење, али прилично тачно, јер форма стенд-апа не долази из позоришта, него из клубова (кафане).

Код Фрљића и његове добро пробране екипе глумаца, стенд-ап, наравно, није само то “стајање и причање вицева”. Очигледно је да постоји фиксиран мизансцен, али и простор за импровизацију, без којег аутентична сценска комика готово да и не постоји. Организоване су и међусцене које вежу четири индивидуална наступа, а драматуршки (Дора Делбјанко), цела представа беспрекорно функционише као један чин.

“Јазавац у Керемпуху”, као што јој наслов каже, полази од бившег имена загребачког сатиричког казалишта, промењеног распадом Југославије, као што су промењена многа имена улица, тргова и других градских топонима. Ову причу прича Ракан Рушаидат (Арапин), који је и сам имао невоља са именом, али га, јасно је, није мењао. Борко Перић (Србин) ће учинити све да вас засмеје до суза причом о Исусу који преко Љуштине (управник “Керемпуха”) хоће да дође до Бандића (градоначелника Загреба), јер му ни Бог Отац не може помоћи да добије локал у центру.

Међутим, Исус се збунио... Пола Хрват - Пола Мађар, иначе Селебрити и Хуманитарац, Хрвоје Кечкеш говори о посети поплављеном селу Гуња, где се “телепромптовао” у прошлост како Антун Михановић не би написао стихове “Теци Драво, Саво теци”, иначе делове хрватске химне због чијег интонирања долази до панике у Славонији... Вилим Матула, једноставно Глумац, ту је да покаже како се стенд-ап игра на сцени, а не само да засмејава публику пошалицама. Ту је да покаже ниво, а не да се чеше испод стомака, настојећи бити смешан. Он завршава у највећој вулгарности од свих, помињању речи које почињу на “к”, па прелазе у “п”...

Ови сажеци ће и без подробне анализе показати колико је студиозно Фрљић приступио хумору који је у вези са оним што га у данашњем позоришту занима: неелитистичка уметност, актуелан позоришни језик, улога глумца као друштвено одговорне особе, политички ангажман.

Све то бриљантно је доведено у везу са изругивањем ад хоминем, расизмом, национализмом, шовинизмом, тероризмом, религијским фанатизмом, свим оним појавама које и те како треба исмевати не би ли људима дошло из дупета у главу како су заправо смешни они. Они сами и они који систем у ком су такве појаве легално дискриминисане али легитимно афирмисане.

И да, пошто је представа заиста урнебесно духовита, треба натрљати мало нос и свима онима који су, попут ликова које играју наведени глумци, увек журили да неког окарактеришу, то јест, окарикатуришу као оваквог или онаквог. Са “Турбофолком”, “Кукавичлуком”, “Хамлетом”, “Јазавцем у Керемпуху”, “Комплексом Ристић”, Фрљић се показао као редитељ чији један памфлет вреди више него многи волуминозни опуси.

Игор Бурић