JEZIKOMANIJA Da ili što?

Ve­znik DA uvo­di rad­nju o ko­joj se tek go­vo­ri, za ko­jom se te­ži ili ko­ja bi mo­gla da se do­go­di.

Ve­znik ŠTO se upo­tre­blja­va za rad­nju ko­ja se uzi­ma kao go­to­va či­nje­ni­ca.

Otu­da će se upo­tre­bi­ti ŠTO, a ne DA, u re­če­ni­ca­ma kao što su „Ra­du­je­mo se ŠTO je sve u re­du”, „Ra­zu­mlji­vo je ŠTO se na od­go­vor mo­ra pr­če­ka­ti”, „Šte­ta je ŠTO pred­log ni­su po­dr­ža­li i pro­fe­so­ri”, „Ro­ba ne sa­mo ŠTO le­ži ne­go se i kva­ri”.

Na­su­prot to­me, u slu­ča­je­vi­ma kad re­če­ni­ca is­pred ve­zni­ka mo­že ima­ti zna­če­nje go­vo­re­nja ili mi­šlje­nja, mo­gu­ćan je i je­dan i dru­gi ve­znik, pre­ma to­me da li se re­če­ni­ca po­sle ve­zni­ka shva­ta kao is­kaz ili kao uzrok.

Evo pri­me­ra:

„Opo­me­ni­te ga DA ka­sni” (upo­zo­ri­te ga)

„Opo­me­ni­te ga ŠTO ka­sni” (on ka­sni i zbog to­ga mo­ra bi­ti opo­me­nut)

U da­na­šnjem je­zi­ku je sve ja­ča te­žnja ka upo­tre­bi ve­zni­ka DA i uz ne­ke ob­li­ke ko­ji iz­ra­ža­va­ju stvar­no sta­nje, pa se od­nos ovih ve­zni­ka mo­ra po­sma­tra­ti flek­si­bil­ni­je.

Sa­da re­če­ni­ce ti­pa „Či­nje­ni­ca DA je ro­man za­bra­nji­van sa­mo po­tvr­đu­je nje­go­vu vred­nost”, „Čud­no je DA to ni­smo ra­ni­je pri­me­ti­li” ili „Do­bro je DA si ostao tu” vi­še se ne ose­ća­ju kao po­gre­šne.

N. Mir­ko­vić