INTERVJU: DEJAN BOGDANOVIĆ, VIOLINISTA Radost otkrivanja muzike

Veoma rano počeo je da niže izuzetne uspehe, najpre u Jugoslaviji, a potom i na uglednim međunarodnim muzičkim konkursima, među kojima su najznačajniji pobeda na velikom violinističkom takmičenju održanom u Beču 1985. i osvojeno prvo mesto na jugoslovenskom Saveznom muzičkom takmičenju 1987. godine.

Nizom briljantnih nastupa u zemlji i inostranstvu Dejan Bogdanović započinje uspešnu muzičku karijeru i u svojoj dvadeset prvoj godini on postaje najmlađi profesor novosadske Akademije umetnosti. U godinama koje su usledile ovaj vrsni mladi muzičar nastavio je da koncertira širom Evrope i sveta, da bi početkom devedesetih bio prinuđen da se preseli u Italiju, gde i danas deluje kao renomirani koncertant i cenjeni pedagog. Premda je Bogdanović zbog svog izvođačkog angažmana retko bio u prilici da nastupa u Srbiji, on je uvek sa radošću koncertirao u našoj zemlji, tako da je i sada povodom obeležavanja četvrt veka njegovog rada u duu sa pijanistom Gabrijelom Marijom Vijardijem, nakon nastupa u Kolarčevoj zadužnini u Beogradu organizovan njegov koncert u novosadskoj Sinagogi.

Dejane, kako pamtite vreme svog školovanja i studija u Novom Sadu?

- To je sigurno bio jedan od najznačajnijih perioda mog muzičkog razvoja. Imao sam neverovatnu sreću da učim od divnih pedagoga, najpre kod moje prve profesorice Ružice Kovač koja je ne samo meni, nego svima koji su kod nje učili prenela ljubav prema violini i prema muzici, a kasnije kod profesora Jovana Furmana koji mi je preneo ogromno muzičko znanje. U periodu kada sam ja učio violinu Novi Sad je bio neverovatno bogata umetnička sredina, naravno i danas je, pretpostavljam, tako, ali tada je bilo interesantno posmatrati koliko je dece, uključujući i mene, bilo privrženo violini, to je bila plejada neverovatnih talenata i mi smo svi podsticali jedni druge. Bilo je tu mnogo divnih ljudi, koji su i dan danas moji prijatelji, najstariji među njima je bio Imre Lakatoš, tu su bili i Đorđe Tintor, Neša Vrbaški, Buranj Andraš i mnogi drugi, koji su danas svi vrsni muzičari. Sve to je imalo velikog uticaja na mene i to je bio jedan od najlepših delova mog violinističkog uzrastanja.

Na koji način su pobede na velikim muzičkim takmičenjima bile značajne za razvoj Vaše muzičke karijere?

- Muzička takmičenja i pobede na njima su izuzetno važna. Međutim, meni lično takmičenja su bila značajna najviše stoga jer sam na njima imao jednu neverovatno dobru priliku da prikažem taj svoj ogroman rad, strast, vežbanje i istraživanje muzike. Ja sam uvek imao želju da sviram pred publikom, ali ne samo zbog predstavljanja dela koja izvodim, nego i zbog razmene emocija i nekih vizija koje su uvek bile prisutne a i dan-danas su prisutne kad se priprema jedno muzičko delo.

Na Vašem repertoaru je izuzetno širok repertoar dela autora raznih epoha, od kompozicija Baha, Mocarta i Paganinija, do ostvarenja autora dvadesetog veka. Kako formirate repertoar - da li postoje kompozicije nekih autora ili perioda kojima pristupate sa više afiniteta, ili se to zanimanje vremenom menja? 

- Današnji način školovanja jednog soliste je vezan za jedan ogroman program koji se prolazi već u mladalačkoj dobi, tako da taj program uvek ostaje prisutan kako kod violinista, tako i kod pijanista i drugih solista. Naravno, u međuvremenu se budi zanimanje za neke određene muzičke periode, tako da se raspoloživi repertoar vrtoglavo širi na dela iz mnogih muzičkih epoha. Ja sam takođe tokom godina bio veoma zainteresovan za mnoge muzičke periode i vremenom je moj repertoar postao vrlo širok, jer su u njega vremenom uključena mnoga vrlo vredna dela. Moj prijatelj, pijanista Gabrijel Marija Vijanelo sa kojim nastupam u duu i ja imamo prećutni dogovor da na svakom koncertu imamo po jednu novu kompoziciju. Imao sam prilike i da sviram mnoge kompozicije koje su napisane za mene, recimo meni su posvetili svoja dela čuveni francuski kompozitor Filip Kasand i italijanski kompozitor Alesandro Strobijati. Uvek tu postoji i neka dečačka znatiželja i težnja za otkrivanjem novog. Svojevremeno sam prilikom boravka u Bredi, gde sam bio gostujući profesor na Kraljevskom konzervatorijumu otkrio da tu postoji fantastično bogata muzička biblioteka. U njoj smo pronašli četrdeset kutija neobjavljenih dela i rukopisa velikog violiniste i kompozitora Ežena Isaja i mi smo, kao mala deca u prodavnici bombona istraživali te rukopise. Tu smo otkrili neverovatno zanimljiva dela, u stvari, šteta je što nismo imali više vremena za to. Mi smo tamo pronašli neke izuzetno zanimljive kompozicije, koje smo snimili za jedan CD koji je tako muzičkom svetu predstavio Isajeva dela, koja su do tada bila potpuno nepoznata.

Kakvi su Vaši planovi za dalji rad, pripremate li nove koncerte ili snimanja?

- Uvek ima mnogo takvih planova, jer i kada nema koncerata koji neposredno predstoje, uvek se pripremaju nove kompozicije, otkrivaju se nova dela. Ja sam veoma srećan što sarađujem sa pijanistom Gabrijelom Mariom Vijanelom sa kojim mogu da zajedno da sviram kada otkrijemo neko novo delo, postoje i drugi muzičari koje srećem i sa kojima mogu da tragam za novim kompozicijama. Ja sam nedavno otvorio filharmonijsku koncertnu sezonu u San Remu nastupom na kojem sam izveo jedan božanstven koncert koji se vrlo retko svira. To je dupli koncert za violinu i violu Maksa Bruha i tu sam ima prilike da se ponovo susretnem sa fenomenalnim violistom, svojim velikim prijateljem, Enrikom Balbonijem. Eto to je bila jedna stvar koja je gotovo došla "iz vedra neba" i tako da uvek možete da očekujete nešto novo ...

Kakav je osećaj kada nastupate pred svojom, novosadskom publikom i koliko je za Vas važan jedan ovakav koncertni povratak u Novi Sad?

- Svaki koncert je važan, pošto sam ja ceo život posvetio violini i muzici, ali mogu da kažem da je ovaj koncert meni posebno značajan, jer ja sam odrastao ovde i radujem se što svoju muziku i svoje stvaralaštvo mogu da podelim sa publikom u Novom Sadu. Za mene ti posetioci nisu samo uobičajena koncertna publika, u gledalištu će biti i mnogi ljudi koje dugo poznajem, tako da ovaj nastup meni nosi jednu mešavinu emocija koje su u mom gradu uvek prisutne, a koje su jako retke kada sviram na nekom drugom mestu.

Borislav Hložan