"ZONA INTERESA" DŽONATANA GLEJZERA - ZASTRAŠUJUĆI FILM O ZONAMA KOMFORA Nepodnošljiva lakoća umiranja
Uz "Anatomiju pada" Žustin Trije, koja je kroz (samo)ubistvo jednog od supružnika i svedočenje deteta prikazala fantastičan portret savremene porodice, možda jedan od najupečatljivijih umetničkih filmova koji se u Novom Sadu, u "Areni sinepleks", mogao videti kao izbor sa FEST-a, bio je "Zona interesa" Džonatana Glejzera. Na prvi pogled, tema koja je mnogo puta obrađivana - pogrom Jevreja u nacističkim logorima smrti. Međutim, pokušaću da obrazložim zašto nam je ona i danas važna.
Baš nedavno, osvanulo je na jednoj od društvenih platformi za druženje, promociju svega i svačega, pitanje kako možemo da se slikamo, zabavljamo, veselimo, kada u našoj, gotovo neposrednoj blizini, besni rat. Ono što je Džonatan Glejzer uspeo da uhvati na filmu višestruko je značajno za tu, reklo bi se, egzistencijalističku upitanost ne samo savremenog čoveka. Kako uopšte možemo da živimo, ako se već zna da je posle Aušvica i poezija postala varvarstvo (Adorno, 1951).
Film "Zona interesa" ima više zona, da se izrazim jezikom filma. Jedan je od posebnijih ton filma. Ako se u prvom planu najčešće vidi porodica esesovaca za koju postepeno saznajemo da je od glavnokomandujućeg Rudolfa Hesa, u drugom planu je konstantno prisutan ton za koji se takođe postepeno razaznaje da dolazi iz zloglasnog logora Aušvic. Ton stražara, povremenih pucnjeva... Kuća Hesovih bila je zid uz zid sa logorom, ali mi nijednog trenutka ne vidimo nijednu scenu iznutra, osim kada se kao kroz ključaonicu pred sam kraj filma, kao proročanstvo Rudolfu Hesu prikaže ono što je Aušvic danas. Muzej Holokausta sa bezbroj obuće, kofera, dečjih igračaka, ortopedskih pomagala, i svega onoga što na stravičan način označava žrtve fašističkog progona.
Predmeti koje su posedovali zarobljeni Jevreji nisu samo dospeli u izlog današnjeg muzeja. Glejzer je u filmu prikazao kako bez po muke žena Rudolfa Hesa isprobava i prisvaja njihovu odeću, kao da je u butiku. Čak u jednom trenutku hvali se svojoj majci kako je naručila još pasti za zube, jer je u jednoj od tuba pronašla dijamant. Baš zbog odsustva slika vlasnika ovih otetih predmeta, dobio sam snažnu sliku da ovde nije samo reč o nacistima, nego svim elitama, pa i svima bez svesti o tome odakle nam obuća i garderoba, pa i hrana. O novcu da ne govorim, a jasno je da ovo evocira na pojam banalnosti zla (Arent, 1963).
Jedan od posebnih detalja filma, navedenih zona, predstavljaju promene, svojevrsna iskrivljenja u realističlnoj, prilično "monotonoj" svakodnevici Hesove familije koja se kupa i sunča, gosti i slavi, živi punim plućima dok njihov poglavar vredno radi na instaliranju kružnih, non-stop funkcionalnih gasnih komora i krematorijuma. U tim promenama, osim snažnih boja i muzike koja poprima neprijatne zvuke, poseban segment čine noćne scene jedne devojke za koju polako razaznajemo da postavlja voće na mesta gde preko dana dovode zarobljenike da rade. Ona i hrana prikazane su kao u negativu - potpuno belo, na mračnom ekranu noći u Aušvicu. Vrlo znakovit segmenat i postupak autora filma.
Rudolf Hes je nakon što je u Varšavi osuđen na smrt, obešen u Aušvicu, 1947. godine.
Premijera filma je večeras na RTS 2 u 21.30.
Igor Burić