VIKTOR SAVIĆ Čovekovu suštinu nije teško dočarati

U Mančesteru je, spletom okolnosti, ostao da živi, tu je izučio i tekstilni zanat, koji nakon povratka u rodnu Srbiju, želi da prenese i među svoj narod, te da pokrene tekstilnu industriju u jednoj maloj sredini. Osim toga, pred likom koji Viktor tumači, je i važan zadatak - kako da povrati staru i izgubljenu ljubav - bivšu devojku Zorku. Zanimljivo je i to što glumca po prvi put slušamo u južnjačkom dijalektu, a kako nam je na novosadskoj premijeri filma rekao, drugačije akcentovanje mu nije predstavljalo problem, te se lako snašao u tom glumačkom izazovu.

– Mi smo studirali glumu na Fakultetu dramskih umetnosti i imali predmet Dikcija, na kojem smo se osim kreiranja nekog karaktera bavili i njegovim govorom. Tu smo i prošli sve dijalekte, nama je to normalno da ih menjamo i da reči akcentujemo drugačije. Opet, što se tiče duha, ne smatram da postoji novosadski, kragujevački, beogradski, leskovački ili bilo koji poseban duh. To je sve srpski duh. Mi smo isti narod i neke okolnosti i navike se možda malo razlikuju. Nije bilo potrebno da se nešto posebno pripremamo. Čak i to što je ovaj film epoha nije bilo prepreka, jer ljudi su i tada bili isti kao što smo i mi danas, samo su se našli u drugim okolnostima, naravno. Kada sve te okolnosti i svi saradnici na filmu igraju za tebe onda je tebi lako. Ti igraš odnose, nema tu nečeg što mora da se izmišlja – rekao je za naš list glumac Viktor Savić.

Dugo vas nismo gledali u glavnoj ulozi u velikom filmu, šta vas je privuklo ovoj priči?

– Privukla me je priča prvenstveno, a onda naravno i svi saradnici od reditelja do mojih kolega glumaca. Privuklo me je to što smo u ovom moru nekih krimi i modernih priča, ubistava i svega ostalog što imao priliku po crnoj hronici da čitamo, dobili priliku da igramo jednu toplu ljudsku priču. Da se razumemo, i ja igram u sličnim žanrovima, ne kažem da to nije u redu, ali mi je prijalo da se napravi mali otklon. I poruke koje film šalje su važne, a to je zajedništvo na prvom mestu, porodica, familija i da samo uz njih može neki progres da se napravi i te individualne revolucije u koje i sam verujem.

Kroz film je prikazan progres jedne građanske Srbije u vremenu u kojem mi skoro da ništa, sem herojstava i ratništva, i ne znamo o ljudima. Koliko je važno to što nam ovaj film otvara potpuno jedno novo svetlo naše istorije i neku novu viziju o jednoj maloj Srbiji koja je, kako kažu, tada bila mali Mančester?

– Imamo mi mnogo priča u našem narodu koje se čak više i ne prepričavaju, a kamoli da se o njima rade neki veliki projekti. Imamo heroje u ratu, a potrebni su nam heroji i u miru, a to su ovi ljudi koje smo se mi trudili da prenesemo na film.

Kako je bilo snimati ovu priču u Leskovcu i zamisliti taj srpski Mančester u današnjem gradu, koji ne važi za toliko progresivnu sredinu?

– Scenografija je dosta doprinela svemu tome, a naravno i kostim. Onda smo se, kao deca, zaigrali u svemu tome i lako se izmestili. S druge strane, nije to nešto što je drugačije od današnjeg čoveka, jer čovek je uvek isti. Tu suštinu nije bilo teško dočarati i doživeti, ali meni je bilo drago da smo i pored snimanja imali priliku da obilazimo i prirodu po jugu, koju nisam imao priliku da obilazim ranije do te mere. Sve ti to negde pravi celokupnu sliku i doživljaj koji ti posle prenosiš na setu.

Nakon distribucije u bioskopu film će doživeti i televizijski život kroz seriju od osam epizoda. Šta nam govori taj trend snimanja serija danas i da li nam je to nametnula pandemija i izolacija?

– Toga je bilo i pre pandemije. Serije su u celom svetu postale mnogo primamljivije i zanimljivije ljudima za praćenje, a rekao bih da su i kvalitetnije, ako mene pitate. Evropski film slabije pratim, ali bar od ovog holivudskog filma su definitivno serije mnogo kvalitetnije i bolje.

Najavljena je druga sezona serije „12 reči“. Možete li nam nešto više otkriti o tom projektu i znate li kako će se priča dalje razvijati?

– Skoro sam dobio poziv za nastavak snimanja, tako da mi je to i bila potvrda da se stvarno radi. Trebalo bi ovih dana da se vidim sa rediteljkom Jelenom Stolicom koja je divna osoba i s kojom želim da uvek sarađujem. Trebalo bi verovatno da se snima tek na jesen. Još uvek ne znam ni ja detalje, pa ne mogu da ih otkrivam.

Rekao bih da ste jedan od retkih glumaca koji su već po završetku studija dobili priliku da igraju uvek u različitim žanrovima i da se nađete u drugačijim cipelama. Da li je to danas postao kuriozitet, posebno kod mladih glumaca?

– Ne znam, ja sam stalno to potencirao i pričao o tome da mi je cilj da imam što više različitih uloga, da se oprobam u što više različitih žanrova, bez obzira na to da li će biti uspešni ili ne. Čak i da ne bude uspešno, a da sam imao iskustvo mi je okej. To je škola za mene. Moguće da je od silnog tog ponavljanja i došlo do toga da sam privlačio te razne ponude. Drago mi je da to može da primeti neko sa strane, a da nemam samo ja taj utisak. S druge strane, imao sam dosta ponuda koje su se ponavljale, ali malo se prezasitiš jednog, pa bi probao nešto drugo.

Koliko su vas ti prelasci između svetlosti i tame, kada su vaši likovi u pitanju, oblikovali kao ličnost, ali i kao glumca?

– Mi svakodnevno uglavnom živimo u mraku, pa neprestano treba sami da se potrudimo da jurimo za tim nekim snopom setlom, da dođemo do njega, da nas malo umije, jer se opet vraćamo u mrak. Ovaj život je uglavnom mrak i imamo oko nas gomilu primera i mračnih i ovakvih i onakvih ljudi. Ja se družim i s jednima i s drugima jer to su za mene sve braća i sestre. Trudim se da ja ne sudim nikome, da kupim karakteristike i osobine i načine razmišljanja i od jednih i od drugih.

Gledali smo vas i u ulozi voditelja emisije „Veslom po Srbiji“, čije je emitovanje trenutno na pauzi. Kada ćemo gledati nastavak?

– Čekamo ga! Verovatno će u novoj sezoni pored mene u projekat da  uskoči moj kolega, jer je prenaporno, pa smo se zajedno toga setili. Predložili smo im to, a oni su se oduševili. Trebalo bi sledeća sezona da se snima biciklom po planinama Srbije. Prvo sam mislio da neću raditi dalje emisiju, jer je, bez obzira na divne ljude koji su to kreirali, drugačije je od mog posla. Dosta je naporno, a ja nemam tu vrstu energije koja je potrebna za takav projekat, pa sam se premorio od svega da ne mogu da stignem da radim svoj primarni posao. Međutim, mnogo ljudi mi je prilazilo na ulici, što mladih što starih, da mi kažu kako gledaju i kako su oduševljeni tom emisijom, jer dugo nisu videli Srbiju u nekom svetlu. Onda ipak ima smisla raditi dalje.

Šta ste vi naučili o Srbiji radeći na tom projektu?

– Ja sam naučio kakve sve predele imamo na pola sata od Beograda. U prvom serijalu sam imao priliku da se sretnem sa Vojvodinom, da je upoznam dobro, da prođem po svim kanalima i rekama i vidim koliko Vojvođani zaista vode računa o prirodi, na rekama i rezervatima. To je sve stvarno na jednom nivou kakav mi priželjkujemo i kakvom se divimo u poređenju sa nekim svetskim zemljama. I mi smo to preneli na TV i onda smo ljudima, nadam se, skrenuli pažnju. Nastavićemo dalje, uvek nam je u fokusu ta ekološka akcija i to je ono što je važno.

Vladimir Bijelić

foto: F. Bakić